Adam je živeo sam sa 10 žena i 30 dece na ostrvu decenijama, ljudu u neverici slušaju kako se ponašao prema suprugama: Evo šta se s njima desilo kad su ih našli

Jedan čovek, deset žena i ostrvo zaboravljeno od sveta: Istinita priča Džona Adamsa

Zamislite usamljenost – ne onu svakodnevnu, već potpunu, totalnu. Usred beskrajnih prostranstava Tihog okeana, jedno zabačeno ostrvo postalo je scena za jednu od najneobičnijih, najdramatičnijih i najtrajnijih ljudskih priča. Bez kontakt sa civilizacijom, bez puteva za povratak, bez drugog društva osim deset žena i šačice dece, Džon Adams – poslednji preživeli učesnik jedne legendarne pobune – postao je patrijarh ostrvske civilizacije koju je sam stvorio.

Ali sve je počelo mnogo pre toga – pobunom na brodu Baunti.

Pobuna koja je promenila istoriju

Krajem 18. veka, Britanija se suočavala s gubitkom američkih kolonija i pokušavala da ojača prisustvo u Karibima. Jedan od gorućih problema bila je ishrana robova na plantažama šećerne trske. Skupa žita trebalo je zameniti jeftinijom hranom – a rešenje je pronađeno na drugom kraju sveta: hlebno drvo s Tahitija.

Tako je brod Baunti, pod komandom kapetana Vilijama Blaja, isplovio 1787. godine s ciljem da donese sadnice. Misija je bila jednostavna. Ono što niko nije predvideo bila je ljubav mornara prema ostrvu koje je trebalo da napuste – i ženama koje su tamo ostavili.

Na Tahitiju, posada se prepustila lepoti pejzaža i toplini Tahićanki, čija je otvorenost, gostoprimstvo i nežnost za mnoge mornare predstavljala više od avanture – postala je životna čežnja. Umesto kratkog boravka, zadržali su se gotovo šest meseci. Tada su već stvorene jake emotivne i fizičke veze, koje će kasnije imati sudbonosne posledice.

Pobuna pod zvezdama južnih mora

Povratak na brod i napuštanje “raja” bilo je za mnoge nepodnošljivo. Kapetan Blaj je pokušao da uspostavi strogu disciplinu, ali duh ostrva se već uvukao u njihove duše. Mornari nisu želeli da se vrate u sivilu evropske svakodnevice – izabrali su pobunu.

Dana 28. aprila 1789, Flečer Kristijan, mladi oficir, poveo je pobunjenike. Kapetan i verna posada su nasilno iskrcani u čamce, dok su pobunjenici preuzeli kontrolu nad Bauntijem. U početku su se vratili na Tahiti, ali su znali da ih čeka britanska pravda – i vešala. Zato su se odlučili za beg u nepoznato.

U pratnji nekoliko Tahićana i desetak žena, krenuli su prema ostrvu Pitkern – tada gotovo nepoznatom i neprikazanom na većini mapa.

Raj pretvoren u pakao

Isprva je ostrvo delovalo kao obećana zemlja – plodno, sa blagom klimom i bez stanovnika. Zajednica je formirana brzo, ali ljudska priroda i neravnopravnost ubrzo su bacili senku na novostečeni mir.

Englezi su sebi prisvojili žene, a Tahićanske muškarce tretirali kao sluge. Odnos snaga bio je neodrživ: više muškaraca nego žena, osećaj nepravde i dominacije, tenzije koje su se samo pojačavale.

Situacija je eskalirala:

• Jedan od mornara, Mekoj, počeo je da pravi alkohol iz lokalnog bilja i postao sve nasilniji.

• Žena po imenu Tevarua izvršila je samoubistvo nakon brutalnog prebijanja.

• Uslijedile su osvete Tahićana, koji su u krvavom obračunu ubili petoricu Engleza, uključujući i vođu – Flečera Kristijana.

• Preživeli pobunjenici brzo su odgovorili smrtonosnim kontramerama – svi Tahićani su ubijeni.

Od nekadašnje grupe, ostala su samo četvorica muškaraca: Mekoj, Kvintal, Jang i Adams.

Poslednji čovek na ostrvu

Kako su godine prolazile, Mekoj se obesio, Jang je umro od bolesti, a Kvintal je – u naletu ludila – ubijen. Jedini preživeli bio je Džon Adams.

Sasvim sam među deset žena i brojnim potomcima, Adams je napravio radikalan zaokret. Oslonio se na veru i Bibliju, postao učitelj, vođa i duhovni oslonac. U tom trenutku, Pitkern nije bio anarhistička enklava, već porodična zajednica zasnovana na zajedništvu i učenju.

Umesto dominacije – zajednica. Umesto sile – reč.
Adams je postao neformalni zakon, sudija i pastir.

Otkrivanje zaboravljene kolonije

Godine 1808, ostrvo je konačno ponovo otkriveno – ovoga puta od strane američkog broda. Posada nije našla divlje pobunjenike, već harmoničnu zajednicu. Adams je, uprkos prošlosti, dobio amnestiju. Niko nije mogao da svedoči protiv njega. Bio je jedini živi trag jedne davne pobune.

Godine 1825. i zvanično se oženio Teio, Tahićankom s kojom je već imao sina Džordža. Tada ih je posetio i kapetan Frederik Biči, koji je u svom dnevniku zapisao da je zatekao najneobičnije, ali i najskladnije društvo koje je ikada video.

Adams je umro 1829. godine, ostavivši iza sebe zajednicu sa sopstvenim identitetom – mešavinom polinezijske i britanske kulture, verom u obrazovanje, mir i zajedništvo.

Nasleđe jednog ostrva

Priča o Bauntiju i Džonu Adamsu nije samo istorijski kuriozitet. To je istinska ljudska drama, sa svim svojim kontrastima:

• Hedonizam i krivica

• Sloboda i nasilje

• Surovost i iskupljenje

• Izgnanstvo i obnova

Danas, potomci pobunjenika i Tahićanki i dalje žive na ostrvu Pitkern – najmanjoj teritoriji pod britanskom upravom, sa jedva pedesetak stanovnika. Njihovi preci su buntovnici, preživeli, graditelji i vizionari.