Porodica Krdžalić iz Lipnice kod Tuzle dokazuje kako povratak iz dijaspore može biti svjestan izbor temeljen na želji za pravim vrijednostima, tradicijom i boljom budućnošću u vlastitoj zemlji.

Povratak porodice Krdžalić: Između američkog sna i bosanske stvarnosti

U vremenu kada hiljade ljudi iz Bosne i Hercegovine i dalje razmišljaju o odlasku u inostranstvo u potrazi za sigurnošću i boljim životnim standardom, postoje i oni koji svesno biraju da se vrate. Jedan takav primer je porodica Krdžalić iz Lipnice kod Tuzle, koja se nakon dugih godina života u Americi odlučila vratiti u domovinu. Njihova priča oslikava unutrašnji sukob između materijalne sigurnosti koju nudi Zapad i emocionalne topline i tradicije koje pruža život u Bosni i Hercegovini.

Odluka Admira i Merime Krdžalić nije bila laka, ali bila je vođena jasnom željom – da njihova deca odrastaju u okruženju gde se neguju prave vrednosti, gde bliskost među ljudima nije nestala i gde detinjstvo još uvek znači slobodu i igru.

Život u Americi – prednosti i izazovi

Porodica Krdžalić provela je 13 godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom tog perioda, uspeli su da izgrade stabilan život, a Merima je ostvarila i uspešnu profesionalnu karijeru. Amerika im je pružila mnogo – od kvalitetnog obrazovanja za decu, preko savršenog sistema organizacije, do mogućnosti da svako, kroz trud i rad, ostvari svoje ambicije.

Admir priznaje da život u Americi nudi:

• bolje obrazovne šanse,

• uređeniji sistem i veću pravnu sigurnost,

• viši životni standard,

• više profesionalnih mogućnosti za mlade ljude.

Međutim, uprkos svemu tome, osećaj pripadnosti i topline nikada nisu uspeli u potpunosti pronaći. Kako on ističe, “ma gde da odemo, uvek ćemo biti stranci u tuđoj zemlji”.

Zašto povratak u Bosnu i Hercegovinu?

Odluka o povratku nije doneta preko noći. Admir i Merima su detaljno razmišljali o tome, a ključni razlozi bili su povezani sa njihovom decom.

Razlozi povratka:

1. Deca i njihova budućnost – želeli su da kćerke rastu u okruženju gde se neguje zajedništvo, gde posle škole postoji vreme za igru i druženje, a ne samo raspored ispunjen obavezama.

2. Kultura i tradicija – iako su u Americi u svom domu praktikovali bosansku tradiciju, smatrali su da je potpuno drugačije kada si deo zajednice koja deli iste vrednosti.

3. Želja za “dušom” života – po njihovim rečima, Bosna i Hercegovina poseduje nešto što mnoge razvijene zemlje nemaju – dušu, bliskost među ljudima, spremnost na međusobnu pomoć.

Admir naglašava: “Živeli smo dobro u Americi, ali ono što naša zemlja ima ne može se kupiti – osećaj pripadnosti, prijateljstva i međusobne povezanosti.”

Prilagođavanje nakon povratka

Porodica se u Lipnicu vratila pre godinu dana. Kako kažu, odluka da to učine dok su deca još mlađa pokazala se mudrom. Na taj način, kćerke su se lakše prilagodile novom okruženju, školi i društvu.

Merima naglašava da je detinjstvo u BiH nesumnjivo drugačije od onog u Americi. U SAD-u su devojčice veći deo dana provodile u školi, dok ovde imaju vreme za druženje, slobodnu igru i porodične aktivnosti. “Njihovo detinjstvo ovde je bogatije i slobodnije”, ističe ona.

Naravno, prilagođavanje nije prošlo bez izazova.

• U Americi su stvari bile precizno organizovane – od birokratije do saobraćaja i obrazovanja.

• U Bosni i Hercegovini, kako kaže Merima, “sistem funkcioniše drugačije, često neuređeno i sporo”.

• Ipak, umesto da to vide kao prepreku, odlučili su da svojim primerom pokažu da se kroz rad i istrajnost mogu postići pozitivne promene.

Emocionalni aspekt povratka

Admir i Merima naglašavaju da je emocionalni doživljaj povratka neprocenjiv. Osećaj da si ponovo među svojim ljudima, u zemlji u kojoj su tvoji koreni, daje snagu da se prevaziđu svakodnevni izazovi.

Admir kaže: “U Americi možeš mnogo toga ostvariti, ali nikada ne možeš u potpunosti osetiti da si deo te zemlje. Ovde, koliko god teško bilo, znaš da si kod kuće.”

Ova izjava jasno pokazuje razliku između materijalne sigurnosti i emocionalne ispunjenosti.

Planovi za budućnost

Admir razmišlja o pokretanju sopstvenog biznisa u BiH. Njihova vizija nije samo da sebi obezbede stabilan život, već i da svojim ličnim primerom pokažu drugima da se povratak može isplatiti.

Merima dodaje da iako je teško navići se na bosanski sistem nakon američkog, veruje da upravo ljudi svojim delovanjem mogu doprineti promenama. Njena poruka je jasna: “Ako želimo bolju budućnost, moramo je sami graditi. Ne treba čekati da sistem sve reši, već svojim primerom pokazati da je promena moguća.”

Povratak kao društveni fenomen

Priča porodice Krdžalić nije izolovan slučaj. Oni su deo šireg trenda povratka ljudi iz dijaspore. Admir ističe da mnogi naši ljudi u Americi razmišljaju o povratku, ali da je potrebna hrabrost da se ostavi lagodan život i da se ponovo počne od nule.

Iako broj onih koji se vraćaju još uvek nije velik, svaka takva odluka pokazuje da postoji nada u bolju budućnost Bosne i Hercegovine.

Povratak porodice Krdžalić iz Amerike u Lipnicu kod Tuzle simbolizuje važnost izbora vođenih srcem, a ne samo razumom. Iako su imali sve pogodnosti života u razvijenoj zemlji, odlučili su da svojoj deci pruže odrastanje u sredini gde će naučiti prave vrednosti – zajedništvo, bliskost i osećaj pripadnosti.

Njihova odluka podseća da:

• život nije samo standard i organizovan sistem,

• domovina ima vrednosti koje nijedna druga zemlja ne može nadoknaditi,

• povratak može biti hrabar, ali i ispunjavajući korak ka stvaranju nove budućnosti.

Kroz svoju priču, Admir i Merima šalju poruku svima u dijaspori: iako možemo pronaći dom bilo gde u svetu, pravi osećaj pripadnosti uvek će nas vraćati korenima.