Anksioznost se u posljednjim decenijama sve češće spominje kao jedno od najvećih emocionalnih opterećenja modernog društva. I dok se obično povezuje s odraslima, stručnjaci sve češće upozoravaju da i djeca, već u ranim godinama, pokazuju jasne znakove tjeskobe  nesanicu, povlačenje u sebe, stalne brige ili čak napade panike.

Mnogi roditelji veruju da najveće pretnje emocionalnoj stabilnosti deteta dolaze iz velikih i dramatičnih događaja. Ipak, psihološka istraživanja sve više potvrđuju da koreni nesigurnosti, teskobe i napetosti često leže u svakodnevnim situacijama. To su sitne rečenice, gestovi i obrasci ponašanja koji možda deluju bezazleno, ali u dečijem unutrašnjem svetu ostavljaju dubok trag.

Roditelji, vođeni ljubavlju i brigom, ponekad nesvesno usvajaju obrasce koji, umesto da pruže podršku, postavljaju temelje kasnijim emocionalnim teškoćama. Prema istraživanjima, čak devet od deset roditelja svakodnevno koristi ponašanja koja smanjuju otpornost deteta i povećavaju sklonost ka anksioznosti. Razumevanje ovih obrasaca prvi je korak ka njihovoj promeni.

Svakodnevni obrasci koji utiču na decu

1. Pretjerana kontrola

Kada roditelji nastoje da upravljaju svakim segmentom života deteta – od garderobe, preko domaćih zadataka, do izbora prijatelja – šalju jasnu poruku: “Ne verujem ti dovoljno.”
Posledice su dalekosežne:

• gušenje samostalnosti i inicijative,

• strah od donošenja odluka,

• razvijanje uverenja da je greška opasnost, a ne prilika za učenje.

Dete koje odrasta u takvom okruženju kasnije u životu doživljava svaku novu situaciju kao zastrašujuću. Umesto radoznalosti i spremnosti da istražuje, dominira osećaj strepnje i nesigurnosti.

2. Negiranje emocija

Česta rečenica: „Nemoj plakati“ ili „Preosetljiv si“ može izgledati kao pokušaj utehe, ali zapravo šalje poruku da su emocije nepoželjne. Kada dete uči da potiskuje osećanja, unutrašnji pritisak se nakuplja i stvara temelje za anksiozne reakcije.

Prema istraživanjima Klinike za dečju psihijatriju Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu, potiskivanje osećanja spada među glavne rizične faktore za razvoj anksioznosti u adolescenciji. To pokazuje koliko su rana iskustva ključna za emocionalni razvoj.

3. Perfekcionizam kao standard

Kada ljubav i pažnja roditelja zavise isključivo od postignuća, dete uči da vredi samo ako je savršeno. Svaka greška tada postaje dokaz nedovoljnosti. Dugoročno, ovakav pristup dovodi do:

• hroničnog stresa,

• stalnog osećaja pritiska,

• straha od neuspeha.

Perfekcionizam je, prema mišljenju domaćih psihologa, jedan od „tihih ubica detinjstva“. Umesto da dete istražuje i uči u sopstvenom ritmu, ono stalno oseća da mora biti najbolje, bez prostora za grešku.

4. Emocionalna nedostupnost roditelja

Roditelj može biti fizički prisutan, ali ako je opterećen sopstvenim brigama i problemima, može ostati emocionalno udaljen. Dete tada razvija osećaj da nije dovoljno važno ili viđeno.

Institut za mentalno zdravlje u Beogradu ističe da je upravo emocionalna nedostupnost česta osnova trauma kod mladih sa anksioznim smetnjama. Praznina koja se tada stvara dovodi do poteškoća u poverenju i straha od napuštanja.

Šire posledice svakodnevnih poruka

Kada sagledamo svakodnevne roditeljske reakcije – od stalnog ispravljanja, poređenja s drugima, korišćenja srama ili minimiziranja osećanja – postaje jasno zašto dete može razviti osećaj da nikada nije dovoljno dobro.

U njegovom unutrašnjem svetu javlja se slika sveta kao opasnog mesta, a ljubav i prihvaćenost doživljavaju se kao uslovljeni uspehom ili ponašanjem. Upravo u tim sitnicama, koje često prolaze nezapaženo, leži izvor kasnijih teškoća.

Kako roditelji mogu menjati obrasce

Dobra vest je da promena nikada nije nemoguća. Stručnjaci ističu da deci nisu potrebni savršeni roditelji – potrebni su im oni koji su prisutni, iskreni i spremni da priznaju sopstvene greške.

Evo nekoliko primera koji prave ogromnu razliku:

• jasno reći: „Volim te baš takvog kakav jesi“,

• dozvoliti detetu da pogreši bez osude,

• izvinjenje kada roditelj pogreši, čime dete uči da su i odrasli nesavršeni,

• podsticanje razgovora o emocijama, bez straha od ismijavanja.

Prema portalu Psihološki prostor, otvorena komunikacija o emocijama ključna je za prevenciju anksioznosti. Kada dete zna da može slobodno da izrazi osećanja, razvija sigurnost, otpornost i poverenje.

Anksioznost kao proces

Važno je naglasiti da se anksioznost ne pojavljuje preko noći. Ona se gradi tiho i postepeno, kroz godine i kroz male, često nesvesne poruke koje dete prima. Ali isto tako, ona se može ublažiti ili čak sprečiti malim, svakodnevnim gestama ljubavi i prihvatanja.

Deci nisu potrebni roditelji koji imaju sve odgovore – potrebni su im oni koji umeju da slušaju i da ostanu prisutni čak i kada je teško.

Suština roditeljstva nije u perfekcionizmu, već u prisustvu, toplini i autentičnosti. Kada roditelji postanu svesni kako njihove svakodnevne reči i postupci oblikuju unutrašnji svet deteta, otvara se prostor za promenu.

Svaki roditelj može svesnim izborima pomoći detetu da raste u sigurnu, samopouzdanu i emocionalno zdravu osobu. To znači učiti dete da njegove emocije imaju pravo postojanja, da greške nisu kraj, već prilika, i da njegova vrednost ne zavisi od savršenstva.

Prema mišljenju brojnih psihologa i pedagoga iz regiona, najveći dar koji roditelji mogu pružiti jeste osećaj sigurnosti da dete vredi bezuslovno – upravo takvo kakvo jeste.