Bili smo najlepši par u Jugoslaviji, a rat u Bosni nas je rastavio: Posle 35 godina muž mi je rekao – Traži te neki čovek bez ruke, znala sam da je ON

Tiha ljubav kroz lomove vremena

 Sećanje koje ne bledi

U svetu u kome sudbina često vodi glavnu reč, postoje priče koje ostaju zabeležene u srcima, ne kao prošlost, već kao živa emocija. Jedna takva priča potiče iz vremena kada su dvoje mladih živeli skromno, daleko od luksuza, ali blagosloveni ljubavlju i snovima o budućnosti. Njihova svakodnevica bila je jednostavna, ali ispunjena smehom, poverenjem i planovima za zajednički život.

Edin i Jovana su gradili svoju vezu s nežnošću i strpljenjem. Bili su zaljubljeni, mladi i puni nade. Pričali su o deci koju žele da imaju, o domu koji će graditi, o godinama koje ih čekaju. U njihovom svetu nije bilo ništa važnije od njih samih.

Ali onda je došao rat – nezaustavljiva sila koja ne pita za snove, ne prepoznaje ljubav, ne poštuje nevine. Taj rat nije samo podelio zemlje, već je rastrgao i srca. Granice koje su nekad bile simbol administracije, sada su postale zidovi između ljudi.

 Raskid bez oproštaja

Kao i mnogi drugi, i Edin i Jovana su preko noći izgubili sve što su gradili. Edin je otišao u rat, da brani ono što mu je ostalo – možda dom, možda čast, možda samo sećanje na ono što je bilo. Jovana je sa roditeljima izbegla u Srbiju, napustivši sve bez mogućnosti da se pozdravi, bez mogućnosti da zna da li će ikada više čuti njegovo ime.

Oni se nisu oprostili. Nisu rekli “zbogom”. Nisu ni stigli da se zagrle po poslednji put. Samo su nestali jedno drugom, kao da ih je neko izbrisao iz istog kadra.

U Srbiji, daleko od svega što je poznavala, Jovana je pokušala da pronađe smisao u novoj stvarnosti. Vremenom je upoznala drugog čoveka, udala se i zasnovala porodicu. Postala je majka, supruga i stub domaćinstva. Bila je posvećena, odgovorna, verna. Ali jedno nije mogla – da zaboravi.

U dubini ormara, daleko od očiju drugih, čuvala je staru fotografiju, svedočanstvo o ljubavi koja je nekada postojala. Na slici – on u sivoj jakni koju je ona šila, a ona sa punđom i onim iskrenim, mladalačkim osmehom. Svaki put kada bi je pogledala, srce bi joj zastalo na tren.

Prolazile su godine. Tri i po decenije. Njihova deca su odrasla, unuci stigli, svet se promenio – ali ne i njena sećanja.

Neočekivani povratak: Trenutak koji menja sve

Jednog običnog dana, dok je mijesila hleb u kuhinji, kao što je to činila nebrojeno puta, muž je ušao u prostoriju. Tiho, gotovo uplašeno, rekao je:

“Traži te neki čovjek. Kaže da nema ruku. I da te dugo traži.”

U tom trenutku nije bilo mesta sumnji. Srce joj je odmah znalo. To je bio Edin.

Suze su same potekle, a ona je, s drhtajem u glasu, šapnula mužu:

“To je čovjek kojeg sam voljela prije rata. Mislila sam da je mrtav.”

Muž nije postavio nijedno pitanje. Samo je ćutao i klimnuo glavom, kao da je sve već znao, ili barem slutio. U njegovom pogledu nije bilo prezira, već razumevanja, možda čak i saosećanja.

Edinova priča: Potraga koja traje

Sudbina se nije smilovala Edinu. Preživeo je rat, ali ne bez posledica. U borbi je izgubio jednu ruku, a nakon toga proveo godine lutajući – kroz bolnice, izbegličke kampove, čak i Nemačku. Ali nijednog dana nije prestao da je traži.

Njegova potraga bila je otežana činjenicom da je Jovana promenila prezime. Trag mu je bio izgubljen sve dok jednog dana nije sreo njihovu nekadašnju školsku drugaricu, koja mu je otkrila istinu – Jovana je živa, nalazi se u Kragujevcu, ima porodicu i, koliko zna, dobro je.

Bez znanja o tome šta ga čeka, Edin je krenuo da je vidi. Nije znao da li će ga prepoznati, da li će biti srećna što ga vidi, da li će ga odbiti ili možda zagrliti. Stao je pred njenu kapiju – ranjen, ali sa istim pogledom.

“Nisam želio da umrem, a da te još jednom ne vidim.”

Tišina koja govori više od reči

Kada su se ugledali, reči više nisu bile potrebne. Samo pogled. Samo suze. I ta tišina – ona koja govori više od svih objašnjenja. Nije bilo zameranja, nije bilo pitanja „zašto“, nije bilo zahteva. Samo neizgovoreni mir, potvrda da su bili, jesu i biće deo jedno drugog.

Od tada, s vremena na vreme, čuju se. Pišu jedno drugom, ponekad podele sećanje, ali nikada ništa što bi ugrozilo njihove sadašnje živote. Nema afere, nema drame. Samo tragovi prošlosti – nevidljivi, ali duboko usađeni u srcu.

Ljubav koja ostaje

Jovana se nije vratila Edinu. Njihove sudbine su otišle različitim putevima. Ali ona danas, u zrelosti i mudrosti koju donose godine, kaže:

“Nisam mu se vratila. Imam porodicu. Ali jedno znam – niko me nije volio kao on. I niko me nikada neće voljeti tim pogledom. Njegovim.”

U ovoj priči nema srećnog kraja u konvencionalnom smislu. Nema povratka, zajedničke starosti, ni druge šanse za ljubav. Ali postoji ono što je možda i važnije – oproštaj. Mir sa sobom i sa prošlošću.

Jer neke ljubavi ne traže kraj. One samo:

• ostanu u sećanju,

• traju u pogledu,

• žive u tišini koja zna više od svih reči.

Ova priča nas uči da prava ljubav ne zavisi od trajanja ili formalnosti. Ona ostavlja trag, nevidljiv za oko, ali večan za dušu.