Bosanka rodila trojke, a onda joj je ćerka ukradena! Nakon 26 godina videla je šokantnu stvar na tv-u

Tihi vapaj majke: Ramizina borba za istinu o trećoj kćerki

 Život skroman, ali pun nade

Na početku zajedničkog života, Ramiza i Aldi nisu imali mnogo – živeli su skromno, kao podstanari, snalazeći se iz meseca u mesec. Ipak, vest o trudnoći došla je kao svetlost u njihovom svetu. Budući roditelji nisu mogli da naslute koliko će upravo taj trenutak sreće pretvoriti njihov život u decenijsku borbu za istinu.

Trudnoća je brzo postala naporna. Već u trećem mesecu, Ramizin stomak je bio neuobičajeno veliki, što je izazvalo zabrinutost. Bila je prinuđena da ode na bolovanje, a situacija se dodatno pogoršala u sedmom mesecu kada su se pojavili osip i zadržavanje vode. Zbog komplikacija, prebačena je u bolnicu, gde je usled niza pregleda došla šokantna vest – nosi trojke.

 Težak porođaj i prve sumnje

Uprkos ozbiljnosti situacije, Ramiza je odbila prevoz helikopterom do Sarajeva, koji joj je ponuđen zbog iscrpljenosti, i vratila se kući. Dan pre porođaja, iako u teškom stanju, čistila je stan i prala tepih, kao da je time želela da pripremi svet za svoje bebe. Te noći je prokrvarila.

U Hitnoj pomoći je osetila da nešto nije u redu. Rečeno joj je da se s njom mora postupati pažljivo. Umesto carskog reza, što je uobičajena procedura kod višeplodnih trudnoća, stavili su je na prirodan porođaj, i to bez anestezije. Bolovi su trajali tri dana, sve dok anesteziolog nije zahtevao hitan zahvat.

„U bolovima sam molila Boga da makar jedno dete preživi“, rekla je kasnije Ramiza.

Kada se probudila iz anestezije, rečeno joj je da su dve devojčice žive, a da je treće dete preminulo. U konfuziji i bolu, potpisala je dokumenta koja joj nisu detaljno objašnjena. Nedugo potom, u sobu su ušli nepoznati par i doktor. Žena je posmatrala Ramizu, čak joj gledala kosu, a zatim napustila sobu sa lekarom. Ramiza je osetila instinktivno – nešto nije u redu.

Zbunjenost, borba i ćutanje lekara

U narednih deset dana u bolnici, lekari su bili nezainteresovani, hladni i neempatični. Jedinu pomoć dobijala je krišom, od supruge jednog lekara koja se sažalila na nju.

Kada je otpuštena, rečeno joj je da bebe moraju ostati u inkubatoru. Međutim, kada je zajedno sa suprugom otišla da ih vidi, naišli su na otpor. Babica je pokušala da ih spreči, govoreći da još uvek nije vreme. Tek nakon što je Ramiza zapretila da će pozvati policiju, doneli su im dve devojčice bez ikakvih znakova inkubatorske nege – bez tragova na koži, bez ikakvih pratećih dokumenata.

„Znala sam. Majčinski instinkt mi je govorio da treće dete nije umrlo. Samo su ga odneli.“

Godine potrage: Tihi hod kroz tamu

Ramiza nikada nije prihvatila smrt treće bebe. Tokom decenija je:

• Tragalo se po arhivama,

• Kontaktirala je bolnice u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji,

• Istraživala je slučajeve krađe beba, kojih nije bilo malo u postratnom i tranzicionom periodu.

Na kraju je dobila samo šturu potvrdu o smrti, bez objašnjenja uzroka, bez dokumentacije, bez pravog groba. Ali nije odustajala.

Preokret: Slika iz časopisa i nepoznata gošća

Nakon 26 godina, preokret je došao na najneobičniji način.

Ramizine ćerke, koje su tada živele kod bake i deke, pronašle su stari časopis u kome je bila fotografija devojke s muzičkog takmičenja. Jedna od sestara primetila je frapantnu fizičku sličnost – osmeh, crte lica, oči. Devojka se zvala Dijana.

Pre tog trenutka, u Ramizin dom je došla nepoznata žena koja je tražila čašu vode. Ostala je na pitu, i kroz razgovor saznala Ramizinu priču. Pre odlaska joj je rekla:

„Uskoro će ti doći slika koja će promeniti sve. Iza svega stoji moćan čovek. Biće ti teško, ali istina će isplivati.“

I tako je i bilo. Slika iz časopisa postala je okidač istine.

Susret sa istinom i tragična posledica

Kada je Dijana stupila u kontakt s Ramizom, došla je sa željom da sazna više o svom poreklu. DNK testovi su ubrzo potvrdili – ona je treća sestra.

Ali taj trenutak radosti bio je tragično obojen. Aldi, Ramizin suprug koji nikada nije poverovao da je dete živo, doživeo je srčani udar i preminuo od šoka i uzbuđenja čim je saznao istinu.

Ramiza je ostala sama, ali sa istinom u rukama – i dva dokumentovana DNK dokaza koji potvrđuju krvno srodstvo.

 Borba za pravdu i celovitost

Ramiza danas ne traži ni osvetu ni senzaciju. Njen cilj je pravda:

• da se odgovorni prozovu po imenu,

• da se Dijani vrati identitet koji joj je ukraden,

• i da se porodica, nakon decenija bola, konačno ujedini.

Planira da, ako bude potrebno, ide do Strazbura, jer:

„Ovo nije samo moja priča. Ovo je priča svih nas kojima su uzeli decu, a onda nas ubedili da ih nikada nismo imali.“

Danas, Ramiza želi samo jedno – da tri sestre sede za istim stolom, zajedno sa bratom, i da konačno osete ono što je ukradeno pre 26 godina – porodicu.