Planina Everest oduvek je predstavljala ultimativni izazov za ljude željne pomeranja sopstvenih granica. Ipak, ona nije samo simbol trijumfa i ljudske izdržljivosti – njeni strmi putevi i okrutni vremenski uslovi kriju i bezbroj tragedija. Jedna od njih, možda i najpoznatija zbog svoje tragične romantične dimenzije, jeste sudbina Francis Arsentiev, prve Amerikanke koja je pokušala da osvoji vrh sveta bez dodatnog kiseonika. Njena priča, prožeta hrabrošću, ambicijom i ljubavlju, završila je na način koji ni najiskusniji alpinisti ne mogu zaboraviti.

Detinjstvo i ljubav prema planinama

Rođena 18. januara 1958. godine na Havajima, Francis je još kao dete osetila privlačnost visokih vrhova. Kada ju je otac sa samo šest godina odveo u Kolorado, prvi put je ugledala snežne planine – prizor koji će oblikovati njen životni put. Taj trenutak probudio je u njoj želju za visinama, koja će se kasnije pretvoriti u životnu strast.

Planinarstvo je za Francis bilo mnogo više od hobija – ono je postalo deo njenog identiteta. Godine 1992., tokom jednog uspona, upoznala je ruskog alpinistu Sergeja Arsentieva. Brzo ih je spojila zajednička strast, a ubrzo i brak. Kao partneri na životnom i penjačkom putu, osvajali su vrhove poput Elbrusa i Denalija, ali im je cilj iz snova bio – Everest. Njihova ambicija bila je još veća: želeli su da osvoje vrh sveta bez dodatnog kiseonika, što je podvig rezervisan za malobrojne najizdržljivije alpiniste.

Ekspedicija iz 1998. godine

U maju 1998., krenuli su na svoju najtežu ekspediciju. Nakon dana provedenih u baznom kampu radi aklimatizacije, 22. maja uspeli su da stanu na vrh sveta – 8.849 metara nadmorske visine.

Ipak, euforija zbog uspeha trajala je kratko. Povratak niz planinu pokazao se daleko opasnijim nego što su mogli da pretpostave.

• Ekstremne hladnoće,

• iscrpljenost izazvana nedostatkom kiseonika,

• i teški uslovi na stazi,

usporavali su svaki njihov korak. Primorani su da prenoće iznad 8.000 metara, u zloglasnoj „zoni smrti“ – području gde ljudsko telo počinje polako da odumire.

Razdvajanje i prvi pokušaji spasavanja

Tokom spuštanja, Francis i Sergej su se razdvojili. Sledećeg jutra, Sergej je shvatio da njegova supruga nije stigla u kamp i krenuo je da je traži. Istovremeno, penjački tim iz Uzbekistana naišao je na Francis.

Zatekli su je u kritičnom stanju:

• bez kape,

• lice joj je bilo potpuno belo od promrzlina,

• disanje je bilo jedva primetno.

Pružili su joj kiseonik i pokušali da je spuste na nižu nadmorsku visinu, ali je kombinacija iscrpljenosti i surovih uslova primorala tim na odluku koju niko ne želi da donese – morali su da je ostave, kako bi spasili sopstvene živote.

Poslednje reči

Kasnije istog dana, drugi tim penjača naišao je na Francis. U polusvesnom stanju, izgovorila je rečenice koje su se zauvek urezale u istoriju Everesta:

• „Ne ostavljaj me.“

• „Zašto mi to radiš?“

• „Ja sam Amerikanka.“

Istog dana, uzbekistanski tim sreo je Sergeja – to je bio poslednji put da je viđen živ. Smatra se da je poginuo pokušavajući da dođe do supruge, ali tačan trenutak i okolnosti njegove smrti nikada nisu u potpunosti razjašnjeni.

Poslednji susret i „Uspavana lepotica“

Sutradan, britanski alpinista Ian Vudal i južnoafrička penjačica Keti O’Daud pronašli su Francis u još lošijem stanju. Bila je vezana užadima, dezorijentisana, dok su vetar i snežna oluja pretili da situaciju učine još gorom.

Mogućnost spasavanja bila je gotovo nikakva – svaki pokušaj bi izložio opasnosti živote cele ekipe. Doneli su istu tešku odluku kao i prethodni tim: morali su nastaviti dalje.

Francis je preminula na padini, a prema svedocima, njeno lice imalo je mir i dostojanstvo koje su opisali kao „kraljevski ten“. Ubrzo je dobila nadimak „Uspavana lepotica“. Njeno telo je godinama ostalo na istom mestu, postavši jeziv orijentir penjačima na putu ka vrhu.

Priroda „zone smrti“

Kako navodi B92 Planeta, tela onih koji umru u „zoni smrti“ često ostaju netaknuta decenijama. Razlog je ekstremna hladnoća koja sprečava raspad, a pokušaji njihovog spuštanja nose ogroman rizik po živote drugih. Tako je bilo i sa Francis – sve do 2007. godine.

Povratak na Everest i poslednje zbogom

Deveta godina nakon tragedije, Ian Vudal, potresen sećanjem na njen pogled, vratio se na Everest s posebnom misijom.

Njegovi koraci tog dana imali su simboličnu težinu:

1. Omotao je telo Francis američkom zastavom,

2. Održao kratko opelo,

3. Gurnuo njeno telo niz padinu – daleko od očiju budućih penjača, da joj omogući makar delić mira.

Sudbina Sergeja i kraj priče

Tek 2008. godine, pronađeni su posmrtni ostaci Sergeja, duboko u pukotini. S obzirom na mesto gde je nađen, veruje se da je stradao pokušavajući da se probije do Francis.

Njihova priča postala je deo legende planinarskog sveta – svedočanstvo o dvoje ljudi koji su krenuli zajedno da osvoje vrh sveta, ali su zauvek ostali na njegovim padinama.

Tragedija Arsentievih podseća na surovu istinu: Everest ne prašta. Bez obzira na iskustvo, opremu ili pripremljenost, u „zoni smrti“ svaka greška, svaki trenutak odugovlačenja, može biti fatalan.

Statistike pokazuju da se većina nesreća na Everestu ne događa tokom uspona, već pri povratku – kada iscrpljeno telo više nema snage da se izbori sa poslednjim kilometrima opasnog puta.

Priča Francis i Sergeja je više od priče o neuspešnoj ekspediciji. Ona je:

• Lekcija o granicama ljudske izdržljivosti,

• Podsećanje na cenu ambicije,

• i svedočanstvo o ljubavi koja je trajala do poslednjeg daha.

Njihova imena ostaju urezana u istoriju Everesta, ne samo kao simboli hrabrosti, već i kao večiti podsetnik da svaki korak na toj planini nosi rizik – rizik koji ponekad postane veći od samog sna.