Čekajući streljanje, napisao joj je ovu pesmu, Bosanka nije ni znala da je ubijen dok mu je rađala sina u logoru: Halid Bešlić otpevao njegove stihove u suzama

Priča o Enveru Šiljku i Fridi Laufer jedna je od onih istinskih životnih priča koje prevazilaze vreme i granice. To je priča o ljubavi i hrabrosti, o borbi za ideale i slobodu, ali i o tragičnoj sudbini dvoje mladih ljudi koji su verovali da svet može biti pravedniji.

Ono što ovu priču čini izuzetnom jeste spoj ljudske topline i istorijske veličine – ljubav između Envera i Fride nije bila samo romansa, već i zajednička misija. Njih dvoje su živeli i voleli u vremenu kada su rat, okupacija i strah određivali sudbine, ali su uprkos svemu ostali dosledni sebi i onome u šta su verovali.

Rani život i formiranje ideala

Enver Šiljko rođen je 1919. godine u Bosanskoj Gradišci, u siromašnoj, ali časnoj porodici. Još od detinjstva pokazivao je osobine koje će ga kasnije obeležiti: hrabrost, odlučnost i nesalomivu veru u pravdu.

Iako potiče iz skromnih uslova, Enver je bio izuzetno aktivan – pored školovanja, bavio se sportom i igrao fudbal za tuzlanski klub „Sava“, gde je stekao mnogo prijatelja. Međutim, ono što ga je najviše pokretalo bila je borba za jednakost i slobodu.

Kao mladić, postao je član Komunističke partije Jugoslavije, pokreta koji je u to vreme predstavljao otpor prema nepravdi i fašizmu. Njegova aktivnost u omladinskim i radničkim pokretima bila je poznata širom Tuzle. Ljudi su ga opisivali kao hrabrog, energičnog i istrajnog borca koji nikada nije okretao glavu od nepravde.

Ljubav koja prevazilazi granice

U Tuzli, gde je delovao kao aktivista, Enver upoznaje Fridu Laufer, mladu Jevrejku koja je, kao i on, bila članica Komunističke partije Jugoslavije.
Njihova ljubav je rođena iz zajedničke ideje – borbe protiv okupatora i tlačenja, ali je prerasla u duboku i iskrenu povezanost dvoje ljudi koji su se razumeli i podržavali.

Frida je bila obrazovana, hrabra i odana, žena koja je verovala u jednakost i slobodu, u vreme kada su mnoge žene bile isključene iz javnog života.

Zajedno su radili na organizovanju rudara iz Husina i njihovom prelasku u partizane, što je bio izuzetno rizičan i važan zadatak.

Njihova veza nije bila samo emotivna, već i revolucionarna – ljubav i borba su za njih bile nerazdvojne.

Hapšenje i rastanak

Sudbina je htela da njihova hrabrost bude iskušana. U julu 1941. godine, Enver i Frida su uhapšeni zbog svojih političkih aktivnosti. Enver je zatvoren u tuzlanskom zatvoru, gde je bio svestan da su mu dani odbrojani.

Uprkos svemu, nije izgubio nadu. Njegova misao i dalje je bila usmerena ka Fridi, ženi koju je voleo više od života.

Tih dana, u mračnoj ćeliji, napisao je pesmu „Je l’ ti žao što se rastajemo“, posvetivši je njoj.

Pesma je bila poslednji izraz njegove ljubavi, nade i hrabrosti. Na nepoznat način, uspela je da dospe do Fride – kao da su i tamnice morale da ustuknu pred snagom njihove povezanosti.

Kasnije, ta pesma je preživela rat, pretvorila se u legendu i ostala sačuvana kao simbol večne ljubavi. U novijem vremenu, Halid Bešlić je tu pesmu pretvorio u dirljivu baladu koja i danas budi emocije kod onih koji je čuju.

Poslednji trenuci hrabrog borca

Enver je streljan 5. septembra 1941. godine.
Pred streljanje, odbio je da prizna krivicu i nije se pokolebao ni pred licem smrti. Njegove poslednje reči postale su legendarne:

„Pucajte, izdajnici! Možete ubiti Envera Šiljka, ali Komunističku partiju – nikada!“

Te reči nisu bile samo prkos neprijatelju, već i poruka svim budućim generacijama o tome šta znači verovati u ideale do kraja.

Njegova smrt nije bila kraj, već početak priče o simbolu otpora. U Tuzli, njegovo ime postalo je sinonim za hrabrost i slobodu.

Fridina sudbina

Frida je, nakon Enverovog pogubljenja, preživela niz užasa. Kao Jevrejka i politička aktivistkinja, bila je uhapšena i poslata u koncentracione logore.
Njeno stradanje počelo je u logorima na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a završilo se u najstrašnijem od svih – Jasenovcu.

Tamo, 1942. godine, u nehumanim uslovima, rodila je Enverovog sina. Taj trenutak, uprkos užasu logora, bio je simbol nade i života.
Ipak, Fridina sudbina bila je tragična – umrla je u logoru, ali do poslednjeg dana nije prestajala da traži istinu o Enveru. U dopisnicama koje je uspela da pošalje sestri, pitala je:

„Da li znaš nešto o Enveru? Da li je zaista mrtav?“

Čak ni pred smrt nije mogla da poveruje da je njena ljubav ugašena. To je dokaz koliko su ljubav i nada jače od svakog užasa.

Večno sećanje i simbol ljubavi

Njihova priča nije završila sa njihovim životima. Naprotiv – živela je kroz sećanje ljudi i kroz pesmu.

U Tuzli, 2. oktobra 2010. godine, otvoren je Most narodnog heroja Envera Šiljka i Fride Laufer, koji narod popularno naziva „Most ljubavi“.

Ovaj most ne povezuje samo dve obale reke – on povezuje prošlost i sadašnjost, podsećajući sve prolaznike da prava ljubav ne umire, čak ni pred ratom, logorima i smrću.

Most je postao mesto gde se ljudi zaustavljaju da se prisete, da odaju počast, ili jednostavno da razmisle o snazi ljubavi i vere u čoveka.
Njihova priča i pesma „Je l’ ti žao što se rastajemo“ i danas su simbol ljudske postojanosti, hrabrosti i večne povezanosti.

Enver Šiljko i Frida Laufer bili su mnogo više od dvoje zaljubljenih ljudi – oni su postali simbol ideala i beskompromisne vere u slobodu.

Njihov život, iako tragično prekinut, ostavio je dubok trag u istoriji Bosne i Hercegovine, ali i u kolektivnom sećanju naroda.

Njihova ljubav je pokazala da ni rat, ni tamnica, ni smrt ne mogu uništiti ono što je iskreno.

Kroz most koji nosi njihova imena i kroz pesmu koja je nadživela vreme, Enver i Frida nastavljaju da žive – kao podsetnik da se istinska ljubav ne zaboravlja, da hrabrost ima lice mladosti, i da su pravda i sloboda vrednosti za koje se vredi boriti, ma koliko cena bila visoka.

Njihova priča nas uči da ljubav i ideali mogu preživeti sve – čak i istoriju.