Milka Perić iz Udbine u Hrvatskoj bila je djevojka nevjerovatne ljepote i vedrine, ali je sudbina za nju imala drugačiji put. Njenu priču danas mnogi znaju zahvaljujući viralnim snimcima na YouTube-u, gdje je postala prepoznatljiva po tome što je uvijek nosila mnoštvo kapa na glavi.

Život i sudbina Milke Perić: od ljepotice do tragične usamljenice

Priče o ljudima koje svakodnevno susrećemo često kriju više nego što na prvi pogled vidimo. Jedna od takvih priča je i priča o Milki Perić iz Udbine, ženi koja je ostala upamćena u kolektivnom sećanju kao „ona s kapama na glavi“. Njeni snimci, koji su kružili YouTube-om, doneli su joj neobičnu vrstu popularnosti. Ljudi su se smejali njenim rečenicama, naročito onoj poznatoj: „Sunce me gleda, vidiš da me gleda. Ono me ruši!“

Ipak, iza tog lika, koji je mnogima bio povod za podsmeh, stajala je životna priča protkana bolom, gubitkom i usamljenjem. Njena sudbina podseća koliko lako možemo prevideti nečiju patnju, dok se fokusiramo samo na spoljašnje i površno.

Teško djetinjstvo i mladost

Milka nije imala mirno i srećno detinjstvo. Već sa 13 godina ostala je bez majke, koja joj je bila najveći oslonac. Taj gubitak duboko ju je obeležio. Otac se ubrzo ponovo oženio, ali nova porodična situacija nije joj donela utehu.

Sa samo 16 godina bila je primorana da počne raditi. Zaposlila se u pilani, isprva kao pisarka zahvaljujući svom lepom rukopisu. Međutim, sreća nije dugo trajala – kasnije je premestili u proizvodni pogon, među muškarce, gde je obavljala teške fizičke poslove.

Upravo tu se dogodila tragedija koja je zauvek promenila njen život. Dok je radila na mašini, kosa joj se zaplela i bila nasilno počupana. Gubitak kose bio je i fizička i psihička trauma. Nakon tog događaja, Milka je izgubila deo svoje vedrine, a mnogi su primećivali da se njeno mentalno stanje promenilo. Od tada je počela nositi kape, jednu preko druge, koje su postale njen štit od sveta.

Od ljepotice do usamljenice

U svojim mlađim danima, Milka je bila poznata po izuzetnoj lepoti i vedrini. Uvek je volela da nosi crvenu odeću, što je postalo njen zaštitni znak. Ljudi su se sećali da je radila kao hostesa na sajmu u Zagrebu, gde je plenila pažnju izgledom i ljubaznošću.

Ali sudbina joj nije bila naklonjena. Vremenom je izgubila i porodicu i osećaj sigurnosti. Od tada je život provela na margini društva – bez doma, bez podrške, često u napuštenim kućama bez struje i vode.

Ljudi iz njenog kraja zvali su je „Crvenkapom“, jer su je uvek viđali u crvenom, sa kapama koje je slagala na glavi. Iza tog nadimka krila se žena koja je nekada imala sve predispozicije za srećan život, ali kojoj je sudbina dala samo samoću.

Usamljenost i preživljavanje

Decenijama je Milka živela kao samotnjak. Nije imala porodicu koja bi se brinula o njoj, pa je preživljavala od male penzije, skupljajući stvari po napuštenim kućama i boreći se za elementarne potrebe.

Njen izgled i ponašanje postali su predmet znatiželje, a neretko i podsmeha. Ljudi su je posmatrali kao lokalnu osobenjakkinju, ali retko ko se pitao šta se krije iza te slike.

I pored bola – davala drugima

Priča o Milki dobila je novu dimenziju kada je Robert Labrović, snimatelj i autor kanala Loki TV, počeo da je snima i deli njene trenutke sa širom publikom. Zahvaljujući tim snimcima, ljudi su počeli bolje da razumeju njenu sudbinu.

U poslednjim godinama života, zahvaljujući pomoći koju su joj donosili dobri ljudi, dobijala je hranu, odeću i novac. Ali i tada, Milka je ostajala verna svojoj prirodi: umesto da sve potroši na sebe, volela je da podeli ono što ima. Najviše je uživala da nekoga počasti kafom, makar i simbolično. To je bio njen način da zadrži osećaj ljudske topline i povezanosti sa drugima.

Posljednji dani

Opština Udbina pokušala je da joj obezbedi smeštaj u domu za stare, ali Milka je to odbila. Za nju je sloboda, ma koliko bila teška, bila važnija od sigurnosti institucije.

Godinama je prezimljavala u hladnim ruševinama, često sa jednim obrokom dnevno. Nije skidala svoje kape – nosila ih je i leti i zimi, kao simbolični zid između sebe i sveta koji ju je povredio.

Na kraju, umrla je tiho, u skladu sa načinom na koji je i živela – usamljena, ali poznata svima u svom kraju. Sahranjena je u porodičnoj grobnici u selu Tolići kod Udbine, gde je i rođena.

Životna priča Milke Perić nije samo priča o jednoj ženi iz Like. To je priča o krhkosti ljudske sudbine, o tome kako jedan tragičan događaj može odrediti ceo život, i o tome kako društvo često gubi iz vida ljude koji su najranjiviji.

Milka je od mlade lepotice i devojke sa osmehom postala simbol usamljenosti i bola. Ali čak i u takvim okolnostima, ona je pokazivala dobrotu i nesebičnost, spremna da podeli i ono malo što je imala.

Njena rečenica „Sunce me gleda, vidiš da me gleda. Ono me ruši!“ za mnoge je bila predmet šale, ali u njoj se zapravo krije duboka metafora: osećaj da te život neprestano pritiska, da ti oduzima snagu, a ti se i dalje boriš, makar na svoj način.

Sećanje na Milku Perić treba da nas podseti da svaka osoba, bez obzira kako izgleda spolja, nosi sa sobom priču koja zaslužuje razumevanje i saosećanje.