ČOVEK KOJEM SE SRBIJA DIVILA, OSTAVLJEN JE OD SVIH – Sada je BESKUĆNIK: “Nekad ne jedem po 2-3 dana” (VIDEO)

Pad sa scene u senku ulice

Nekadašnji baletski umetnik, čovek bogate biografije, sofisticiranog ukusa i dostojanstvene prisutnosti, danas svakodnevno vodi borbu koju većina nikada neće upoznati iz prve ruke. Priča o Nikoli nije samo ispovest o ličnom gubitku, već i snažna ilustracija koliko tanka linija deli stabilnost od potpune nesigurnosti. Njegova životna priča pruža uvid u stvarnost beskućništva koje se sve češće ne vezuje za one koji „nemaju“, već za one koji su nekada imali sve.

 Od baletske scene do parkovske klupe

Nikola je svoje detinjstvo proveo u harmoničnoj porodičnoj atmosferi. Odrastao je bez oskudice, okružen ljubavlju i pažnjom, u domu gde je kultura imala centralno mesto. Jedan poseban trenutak iz detinjstva ostao mu je zauvek urezan u sećanju – kada mu je tetka iz Švajcarske poslala kofer sa odećom. Plavi tonovi, fino krojeni kaputi i uredno složene košulje tada su u njemu probudili ono što će kasnije postati temelj njegove umetničke prirode – osećaj za estetiku i scenski izraz.

Karijera ispunjena umetnošću

Više od tri decenije, Nikola je bio deo baletske scene. Putovao je, nastupao, učestvovao u predstavama koje su ostavljale snažan utisak na publiku. Pozorište mu je bilo drugo ime za dom, a aplauzi su ga ispunjavali energijom i smislom. Bio je deo sveta u kojem se ne broje samo uspeh i priznanja, već i emocije koje se prenose sa scene na gledaoce.

Međutim, tihi udarci života uvek dolaze kada ih najmanje očekujemo. U njegovom slučaju, sve je počelo da se menja nakon porodične tragedije. Gubitak bliskih osoba ostavio je dubok emocionalni trag, a zatim su usledili problemi i na finansijskom planu. Postepeno je gubio sve – posao, sigurnost, dom. Sistem koji bi trebalo da prepozna ranjivost pojedinca i reaguje – izostao je.

Nagao pad u beskućništvo

Prema izveštaju portala Nova.rs, beskućništvo u Srbiji često dolazi iznenada, bez prethodnih upozorenja. U zemljama u kojima ne postoji efikasan sistem socijalne zaštite, jedan događaj – poput gubitka posla – može da bude dovoljan da osoba vrlo brzo dospe na margine društva.

Upravo to se dogodilo Nikoli. Prodao je poslednje komade imovine, trošio ušteđevinu dok se nije iscrpela, a bez stalnog zaposlenja i podrške – ostao je bez krova nad glavom. Njegova svakodnevica više nije ličila na ono što je bio njegov život. Danas, njegov svet čine klupe u parkovima, ulazi zgrada, i noći bez garancije sigurnosti.

Pogrešne predstave javnosti

Jedna od najvećih prepreka sa kojima se suočava nije samo fizička nesigurnost, već i – društvena percepcija. Portal Blic ukazuje da sve više beskućnika u Srbiji dolazi iz redova visokoobrazovanih ljudi, bivših umetnika i profesionalaca. Javnost, međutim, i dalje često veruje u predrasudu da su beskućnici „sami izabrali“ svoj put.

Realnost je daleko kompleksnija. Većina njih nikada nije ni pomislila da bi mogli završiti na ulici. To nisu ljudi bez ambicija, već ljudi koje je sistem napustio kad im je najviše bio potreban.

Nevidljiva borba i dostojanstvo

Nikola ni danas ne izgleda kao neko ko živi na ulici. Njegova odeća je uredna, čuvana u hemijskim čistionicama, zahvaljujući retkim prijateljima i povremenom prihodu. Još važnije – u njegovom govoru nema gorčine. On ne optužuje, ne traži sažaljenje, ne gubi veru.

Ponekad pokušava da nastupi na ulici pantomimom, ali reakcije prolaznika često budu negativne ili ravnodušne. Njegova umetnost, koja je nekad oduševljavala stotine ljudi u pozorištu, sada nailazi na zid ravnodušnosti. Ipak, on ne odustaje.

Ulica kao škola života

Za njega, ulica je postala učiteljica života. Ona ga je naučila lekcijama koje nijedna umetnička škola ne nudi:

• Kako prepoznati dobrotu u prolaznicima.

• Kako razlikovati tiho sažaljenje od iskrenog poštovanja.

• Kako razgovor sa nepoznatim može biti vredniji od novca.

Jedna od najvažnijih stvari koju ističe jeste da mu ljubazna reč često znači više nego materijalna pomoć. Ljudi koji mu prilaze i razgovaraju – čak i na minut – daju mu osećaj da je još uvek vidljiv.

Skromne nade koje održavaju duh

Nikola danas živi od nesigurnih izvora prihoda. Ponekad dobije priliku da zaradi nešto sitno, katkad mu prijatelji priskoče u pomoć. Povremeno odlazi u pozorište – nekad uz kupljenu kartu, a nekad zahvaljujući starim poznanstvima koja još nisu izbledela.

Za njega, to je više od izlaska – to je podsetnik da njegov identitet još uvek postoji. Na tim mestima se podseća ko je bio i ko još uvek jeste u duhu. Te večeri kada se svetla na sceni upale, u njemu se rasplamsa varnica nade.

Prema istraživanju portala Danas.rs, upravo umetnici poput Nikole najčešće ostaju nevidljivi. Oni ne odgovaraju stereotipu beskućnika – i baš zato često ostaju zanemareni. Umesto sažaljenja, ono što im je najpotrebnije jeste – empatija.

Ispod površine predrasuda

Priča o Nikoli razbija mnoge predrasude koje se tiču beskućništva. To nije stanje rezervisano za one koji su “na dnu”, već i za one koji su nekada stajali na vrhu – obrazovani, kulturni, ostvareni. Njegov primer pokazuje koliko je krhak balans sigurnosti, i koliko je važno da društvo ne okreće glavu od onih koji više nemaju glas.

Kroz ovu priču, nameće se nekoliko ključnih poruka:

• Beskućništvo nije izbor, već posledica urušenih sistema.

• Dostojanstvo i vrednost čoveka ne prestaju gubitkom doma.

• Umetnost, empatija i dijalog mogu biti najvažnije valute u društvu.

Nikolina priča nas podseća da se iza svakog nevidljivog čoveka na ulici možda krije svet svetla, pokreta, borbe i tihe nade. A ako mu ne možemo pomoći materijalno, možda je dovoljno da zastanemo, saslušamo – i priznamo njegovo postojanje.