Kratko sam se čuo sa sestrom. Slomljeni smo. Jedino nas vjera drži na životu, to nas spašava. Neka naš melek ode u raj, rekao je Ilhad.
Suze, tišina i vjera u nemogućem
Tragedije koje duboko potresu zajednice često ostave rane koje nikada ne zaceljuju. Kada je mladost prekinuta iznenada i nasilno, bol se ne može izraziti običnim rečima. Tako je i u ovom slučaju – Ilhad Kendić, ujak 15-godišnje Hane Akmadžić, devojke porijeklom iz Cazina, podelio je emotivnu ispovest nakon strašnog napada u Grazu, koji je odneo njen mladi život. U tragičnim trenucima, jedino što porodicu drži na nogama jeste duboka vjera i nada da će njihova voljena devojčica naći mir u raju.
Priča o Hani i ljubavi koja ne poznaje granice
1. Ljubav koja prevazilazi porodične uloge
Ilhad ne govori o Hani kao samo o nećakinji. Za njega, ona je bila više od rodbine – bila je kao njegova ćerka.
“Bila je moje dijete, ne samo nećakinja. Rajski cvijet.”
Odrasla je rame uz rame s njegovom decom, učestvovala u svakodnevici njegove porodice i ostavila trag koji nikada neće izbledeti.
Ova bliskost nije bila formalna; ona je bila životna, prisna i ispunjena dubokom emotivnom vezom. Hana je bila deo njegovog srca, neizostavni deo porodične celine.
2. Tragedija koja je došla iznenada
U trenutku kada je Ilhad primio vest o napadu, nalazio se na odmoru, u mestu Vir. U početku nije znao šta se tačno dogodilo. Znalo se samo da je nešto strašno u pitanju. Nemir u grudima rastao je svakim minutom dok nije saznao najgore – među žrtvama se nalazila i njegova voljena Hana.
“Kad sam čuo vijesti, zvao sam je odmah, ali se nije javljala. Samo tišina. Srce mi je puklo.”
Te reči izražavaju očaj i nemoć koji su ga preplavili u tom trenutku. Tišina s druge strane telefona bila je zastrašujući znak da se nešto nenadoknadivo dogodilo. Od tog momenta, njegov svet je potpuno stao.
3. Portret jedne posebne devojke
Hana nije bila obična tinejdžerka. Prema rečima njenog ujaka, imala je osobine koje se retko sreću:
-
Bila je tiha i povučena
-
Pokazivala je veliko poštovanje prema starijima
-
Volela je učenje i školu
-
Imala je neiscrpnu empatiju, naročito prema svojoj majci
-
Uvek je bila spremna pomoći
“Bila je dijete kakvo svaki roditelj može poželjeti.”
Njena dobrota i nevinost ostavile su dubok utisak na sve koji su je poznavali. Upravo zbog toga Ilhad veruje da je Bog odlučio da je uzme – jer je bila prečista za ovaj svet.
4. Poslednji susret: Grljenje pred Bajram
Jedan od najsnažnijih trenutaka u Ilhadovoj ispovesti bio je opis poslednjeg viđenja sa Hanom, samo nekoliko dana pre zločina.
“Grlila me, smijala se… Nisam znao da će to biti posljednji put da je vidim.”
U tim trenucima radosti i porodične bliskosti nije bilo ničega što bi nagovestilo tragediju. Te slike sada ostaju kao bolna, ali dragocena sećanja. Hana je želela da upiše medicinu, sanjala je o karijeri u kojoj bi mogla da pomaže drugima – naročito deci. Ta ambicija pokazuje koliko je bila humanistički nastrojena, čak i u tako mladim godinama.
5. Porodica u tišini tuge
Nakon što je saznao za događaj, Ilhad je odmah napustio Vir i krenuo prema Grazu. U telefonskom razgovoru sa sestrom, Haninom majkom, samo su razmenili nekoliko rečenica – slomljenost i suze su nadvladale sve ostalo.
“Jedino nas vjera drži na životu, to nas spašava.”
U trenucima kada se svet raspada, vjera ostaje poslednje uporište. Porodica se oslanja na duhovnu snagu kako bi preživela bol koji bi inače bio nepodnošljiv.
6. Šta se dogodilo u školi?
Strašni napad dogodio se u utorak u srednjoj školi BORG Dreierschützengasse u Grazu. Naoružani mladić, star 21 godinu, nasilno je ušao u zgradu i otvorio vatru. Poginulo je deset osoba.
Među njima su:
-
Hana Akmadžić (15), iz Cazina
-
Kaid J., mladić iz Travnika
-
Lea Bajrami, vršnjakinja s Kosova
Napadač je nakon krvavog pohoda izvršio samoubistvo. Motiv za ovaj strašni čin još uvek nije poznat, ali posledice ostaju – životno razaranje porodica i zajednica.
Sećanje koje neće izbledeti
Užasne tragedije poput ove ostavljaju iza sebe tugu, tišinu i prazninu koju ništa ne može ispuniti. Ipak, ljubav, sećanje i vera ostaju kao poslednji mostovi između živih i onih koji su prerano otišli. Hana Akmadžić nije bila samo broj među žrtvama. Bila je osoba puna života, ljubavi i snova – dijete koje je želelo da pomaže drugima.
Ilhad, kao predstavnik jedne porodice u žalosti, glasno i bolno svedoči o devojčici koja je ostavila neizbrisiv trag u životima mnogih. Njegove reči odjekuju dubokom emocijom i potvrđuju ono najvažnije – da će Hana uvek živeti kroz ljubav i sećanje onih koji su je voleli.
“Neka naš melek ode u raj.”
