“Do groba će me proganjati reči koje sinu ni u ludilu nisam smela da izgovorim”: On više nije živ, a ja sebi grešku neću oprostiti

Jedan poziv u četiri ujutro

Postoje rečenice koje odjekuju celog života – rečenice koje, kad se jednom izgovore, promene tok svega što smo poznavali. Jedne hladne noći, u četiri sata ujutru, Lanet Svini primila je upravo takvu rečenicu. Njeno srce je prepoznalo glas sina, ali ton u njemu bio je slomljen, tih i ranjiv.

“Mama, mislim da sam gej.”

Na prvi pogled, činilo se kao otvaranje o seksualnoj orijentaciji – ali te reči bile su više od toga. Bile su očajnički krik za pomoć, tiho priznanje o mnogo dubljem problemu: zavisnosti od droge, izgubljenoj kontroli i životu koji se ubrzano raspadao.

 Pad u tišini i porodične senke

Svet koji puca u tišini

Kajl je imao samo 23 godine, bio je obrazovan, talentovan i duhovit. Voleo je poeziju, bio majstor u igri Scrabble i imao dušu punu osećanja. Međutim, iza osmeha krila se stvarnost koju nije znao kako da podeli ni sa kim – ni sa sobom, a kamoli sa drugima.

Iako je odrastao u porodici koja je vrednovala toleranciju i otvorenost, to nije bilo dovoljno. Njegova majka, Lanet, bila je u istopolnom braku, a njegova sestra se identifikovala kao queer. No, čak i u takvom okruženju, neizgovorene predrasude mogle su se provući ispod površine, poput senki koje se vuku iza nas.

Jedna rečenica, možda izrečena bez zle namere, urezala se u Kajlovu svest kao ožiljak:

“Ne verujem da muškarci mogu biti biseksualni.”

Te reči, iz usta majke koju je voleo, stvorile su zid. Kajl se nikada više nije u potpunosti otvorio. Umesto da priča, počeo je da ćuti. Umesto da traži razumevanje, povukao se. Tišina je postala njegovo sklonište – i zatvor.

Rehabilitacija kao zamka

Kada je Kajl priznao svoju zavisnost, Lanet je učinila ono što bi mnogi roditelji učinili – smestila ga je u centar za odvikavanje, verujući da će to biti novi početak. Ali umesto pomoći, tamo je prvi put čuo za heroin. I upravo tamo je upoznao “prijatelja” koji će ga uvesti u svet još mračniji od onog koji je napustio.

Nakon izlaska iz centra, Kajl se više nije borio samo sa krek-kokainom. U njegov život su ušli heroin i metamfetamin. Spirala je bila nezaustavljiva.

Višestruki pokušaji lečenja, povremeni bljeskovi nade, periodi apstinencije – sve je bilo nedovoljno pred teretom unutrašnjeg bola koji nije imao gde da ispliva. Zavisnost nije bila samo hemijska, već duboko emocionalna, društvena i identitetska.

Nevidljivost biseksualnih muškaraca: Dvostruka tišina

Jedan od najvažnijih momenata koje je Lanet kasnije razumela jeste specifična ranjivost biseksualnih muškaraca. Istraživanja potvrđuju ono što je Kajl živeo:

• Često su nevidljivi i unutar porodice, i unutar LGBT zajednice,

• Njihova orijentacija se negira, umanjuje ili smatra “fazom”,

• Mnogi nikada ne govore o svom identitetu, iz straha od osude sa obe strane.

U terapijskim grupama, Kajl nikada nije imao hrabrosti da spomene svoju seksualnost. Atmosfera je često bila puna stereotipa o muževnosti, a Kajl se nije uklapao. Umesto da ozdravi, on se još više udaljavao.

Njegova patnja nije bila ograničena na fizičku zavisnost – ona je bila sveprožimajuća borba za prihvatanje, za pravo da bude ono što jeste, bez osude, bez tišine.

Gubitak i sećanje

Godine borbe završile su 2018. godine, kada je Kajl, sa samo 26 godina, preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom. Njegova smrt nije bila samo posledica droge – već posledica nevidljivosti, unutrašnjeg razaranja i društva koje nije znalo da ga vidi.

Lanet, skrhana, nije želela da tišina pobedi još jednom. Napisala je knjigu “Šta sam trebala da kažem” – zbirku sećanja, pesama i introspektivnih zapisa o ljubavi, gubitku i lekcijama koje je naučila prekasno.

Kroz tu knjigu, pokušala je da odgovori na pitanje koje progoni mnoge roditelje:

“Šta sam mogla reći drugačije?”

Jedna rečenica menja sve

Kajlova priča nije samo tragična sudbina jednog mladića. To je poziv na buđenje – za roditelje, nastavnike, terapeute, zajednicu. To je podsetnik da:

• Ljubav nije dovoljna ako nije praćena razumevanjem.

• Otvorenost nije stvar slogana, već svakodnevne prakse.

• Jedna rečenica može ostaviti ranu koja nikada ne zaraste.

• Tišina, posebno kada je puna neizgovorenog bola, može biti smrtonosna.

Lanet danas kaže da bi, da se vrati unazad, svom sinu rekla:

“Možeš biti voljen i uspešan takav kakav jesi. Tvoja seksualnost te ne čini slabim, pogrešnim ili nevidljivim. Imaš pravo da postojiš – ceo.”

U vremenu kada mladi traže utočište, pažnju i prihvatanje, Kajlova priča podseća da ne smemo ćutati. Slušajmo kada neko šapuće, jer možda je to jedini glas koji može da se usudi da progovori. I možda je to poslednji put da neko traži pomoć – pre nego što bude kasno.