Enis Bešlagić isprozivao Halidove kolege, Bešlićeva porodica ga podržala

Glas iskrenosti usred tišine

Na komemoraciji posvećenoj legendarnom pevaču Halidu Bešliću, emocije su dostigle svoj vrhunac kada je njegov dugogodišnji prijatelj i kolega, Enis Bešlagić, odlučio da javno progovori o stvarima koje su, po njegovom mišljenju, mnogi želeli prećutati.

Njegov govor nije bio samo izraz tuge zbog gubitka velikog umetnika, već i vapaj za iskrenošću u vremenu kada je, kako je rekao, poštovanje prema umetnosti i istinskom prijateljstvu često zamenjeno formalnošću i licemerjem.

Iako su njegove reči izazvale podeljene reakcije — neki su ih smatrali hrabrim, drugi neprimerenim za takav trenutak — jedno je sigurno: Enis je govorio iz srca. U trenucima kada su emocije preplavile sve prisutne, on je odlučio da stane ispred publike i izgovori ono što mnogi misle, ali se ne usuđuju da kažu naglas.

 Istina izgovorena sa tugom i ponosom

1. Prijateljstvo dugo više od dve decenije

Enis Bešlagić i Halid Bešlić nisu bili samo kolege iz sveta muzike i zabave – njihovo prijateljstvo je trajalo više od 25 godina. Delili su mnoge trenutke – od zajedničkih nastupa i putovanja, do privatnih druženja i porodičnih okupljanja.

Za Enisa, Halid nije bio samo umetnik koji je ostavio neizbrisiv trag u narodnoj muzici, već i čovek plemenitog srca, iskrene duše i neiscrpne energije. Zato nije ni čudo što je upravo on, kada je došlo vreme da se oprosti od prijatelja, osećao potrebu da progovori iz dubine duše.

2. Razočaranje u kolege i sistem

Tokom svog govora, Enis je izneo otvorenu kritiku na račun muzičke scene i kolega koji su, prema njegovim rečima, godinama zarađivali na Halidovim pesmama, ali su ostali potpuno pasivni kada je bilo potrebno organizovati komemoraciju u njegovu čast.

Njegove reči bile su teške, ali i potresno iskrene:

“Nisam video te silne bendove i kolege koji pevaju Halidove pesme. Gde su sada, kada treba da mu se odužimo bar dostojanstvom?”

Enis je istakao da su upravo ti ljudi imali moralnu obavezu da učestvuju u odavanju počasti umetniku koji im je, na neki način, omogućio karijere i zaradu. Umesto toga, kako je rekao, mnogi su izabrali da ćute i ostanu po strani.

Ova izjava pogodila je mnoge, ali Bešlagić nije imao nameru da šokira — već da probudi savest onih koji su zaboravili šta znače lojalnost i zahvalnost.

3. Komemoracija iz srca – bez podrške sa strane

Jedan od najvažnijih delova Enisovog izlaganja odnosio se na samu organizaciju komemoracije. Kako je naveo, događaj je bio finansiran isključivo iz privatnih sredstava, bez pomoći države, kulturnih institucija ili muzičkih udruženja.

“Mi smo dali svoja sredstva da se ovo uradi, bez ikakve pomoći,” rekao je Enis, jasno stavljajući do znanja da su on i mali broj saradnika sami preuzeli odgovornost da Halidu prirede ispraćaj dostojan njegovog imena.

Ova činjenica posebno je dirnula javnost, jer je pokazala da su poštovanje i ljubav prema umetniku došli iz srca, a ne iz formalnih obaveza. Enis je u nekoliko navrata ponovio da nije želeo pohvale, već da ukaže na nedostatak solidarnosti u svetu umetnosti, gde su interesi često važniji od emocija.

4. Emocije jače od protokola

Iako je sam priznao da možda komemoracija nije bila pravo mesto za takve reči, Enis je objasnio da su ga emocije jednostavno preplavile. Nakon tri dana i tri noći provedenih u pripremi događaja, iscrpljen i slomljen od tuge, više nije mogao da ćuti.

Njegov govor nije bio planiran govor javne ličnosti — bio je to vapaj prijatelja, čoveka koji je izgubio nekog ko mu je bio poput brata. Upravo zato su njegove reči, iako oštre, delovale autentično i iskreno.

Njegova reakcija bila je izraz bespomoćnosti i razočaranja, ali i duboke ljubavi prema Halidu, čije ime nije želeo da postane samo još jedan naslov u novinama.

5. Podeljene reakcije javnosti

Nakon što je njegov govor postao viralan, usledile su brojne reakcije javnosti i medija.
Mnogi su isticali da je Enis pokazao hrabrost jer je rekao ono što većina misli, ali niko ne izgovara. Smatrali su da je to bio pravi čin poštovanja — ne prema publici, već prema Halidu, koji je zaslužio istinu, ma koliko bila neprijatna.

Drugi su, međutim, smatrali da je komemoracija trebalo da ostane trenutak dostojanstvenog ćutanja i sećanja, a ne prostor za kritiku i obračun sa kolegama.

Bez obzira na stavove, jedno je bilo jasno – Enisov govor nije nikoga ostavio ravnodušnim. On je otvorio važnu temu o iskrenosti u umetničkom svetu, o odnosu kolega, i o tome koliko zaista cenimo one koji su nas inspirisali.

6. Glas koji ne traži izvinjenje

U danima nakon komemoracije, Enis je nastavio da stoji iza svojih reči. U intervjuima je izjavio da se ne kaje i da bi sve ponovio isto, jer “istina, koliko god bila neprijatna, mora da se izgovori”.

Njegov stav bio je jasan:

• Halid Bešlić je bio umetnik koji je zaslužio dostojanstvo i iskrenu zahvalnost.

• Oni koji su od njegove umetnosti živeli imali su moralnu obavezu da mu se oduže makar prisustvom i gestom podrške.

• Iskrenost ne treba da zavisi od konteksta, jer ćutanje često znači pristajanje na nepravdu.

Za Enisa, ova komemoracija nije bila samo oproštaj, već i poruka svima u muzičkoj industriji — da umetnost nije posao, već poziv, i da se prema njoj mora odnositi sa poštovanjem.

7. Halid Bešlić – više od umetnika

Kroz sve što je rekao, Enis je zapravo branio sećanje na prijatelja koji je bio mnogo više od pevača. Halid Bešlić je bio simbol jednog vremena, umetnik koji je svojom muzikom spajao ljude, a svojim ponašanjem pokazivao šta znači skromnost i toplina.

Enis je smatrao da se njegovo ime ne sme svesti na statistiku, već da mora ostati zapisano kao primer čoveka koji je kroz pesmu širio emociju, nadu i radost.

U njegovim rečima nije bilo ni trunke samopromocije — samo tuga, ponos i potreba da se oda počast nekome ko je zaslužio svaku suzu koja je tog dana pala.

 Kada istina postane čin ljubavi

Na kraju, ono što se desilo na komemoraciji Halidu Bešliću nije bilo samo emotivno izlaganje jednog glumca i prijatelja. Bio je to čin iskrenosti i moralne hrabrosti.

Enis Bešlagić je pokazao da ljubav prema prijatelju ne znači samo setiti se njegovih pesama ili objaviti dirljivu fotografiju na društvenim mrežama. Ona znači i govoriti istinu onda kada svi drugi ćute.

Njegove reči su možda podelile javnost, ali su u isto vreme ujedinile sve one koji veruju u autentičnost, u emociju i u dostojanstvo umetnika.

Enisov gest ostaje zapisan kao podsetnik da poštovanje nije stvar protokola, već srca.
Jer, kako je sam rekao — “Nisam govorio da bih nekog uvredio, nego da bih sačuvao istinu o čoveku koji je davao sve od sebe za muziku i ljude.”