Fikret Hadžić zvani Hadžija na slobodu izlazi 2026. godine

Fikret Hadžić zvanog Hadžiju u KPZ Zenica gdje trenutno izdržava zatvorsku kaznu u trajanju od 23 godine posjetila je televizijska emisija Slučajevi X.

Priča o Fikretu Hadžiću, u javnosti poznatom pod nadimkom Hadžija, izaziva snažne reakcije i podseća na tamnu stranu ljudskih odluka i njihovih posledica. Ovaj čovek trenutno boravi u Kazneno-popravnom zavodu Zenica (KPZ Zenica), gde izdržava dugogodišnju kaznu zatvora. Njegov slučaj ponovo je privukao pažnju javnosti zahvaljujući emisiji Slučajevi X, koja ga je posetila i zabeležila njegovo novo viđenje sopstvenog života i grešaka koje je načinio.

Hadžija je u mladosti počinio težak zločin – trostruko ubistvo i ubistvo u pokušaju, zbog čega je osuđen na čak 23 godine robije. Ranije je govorio kako se ne kaje, ali njegova ispovest danas odiše drugačijim tonom. On otvoreno priznaje da je shvatio težinu zatvorske kazne i ono što znači izgubiti najbolje godine života iza rešetaka.

Ova priča nije samo o jednom čoveku. Ona je i o tome kako zatvor menja ljude, o značaju kajanja, ali i o tome kako i nakon dugogodišnjeg zatočeništva može postojati nada u novi početak.

Zločin i kazna

Hadžija je osuđen zbog dela koja spadaju među najteža u krivičnom zakoniku – ubistva. Po presudi, odgovoran je za tri smrtna slučaja i jedan pokušaj ubistva. Takve presude retko prolaze nezapaženo, a njegov slučaj izazvao je veliku pažnju medija i javnosti.

Kazna od 23 godine zatvora odvela ga je u KPZ Zenica, jedan od najpoznatijih zatvora u Bosni i Hercegovini, ali i šire. Poznat po svojoj strogoći i teškim uslovima, Zenica je mesto gde se često lome ljudski karakteri i gde mnogi prvi put zaista razumeju šta znači lišavanje slobode.

Prva ispovest – bez kajanja

U ranijim intervjuima Hadžija je otvoreno govorio kako se ne kaje zbog onoga što je učinio. Takav stav šokirao je mnoge jer se očekivalo makar minimalno priznanje krivice i žaljenje zbog izgubljenih života. Umesto toga, delovao je hladno, gotovo nezainteresovano za težinu svojih postupaka.

Njegove ranije reči odavale su utisak da zatvor nije dovoljno promenio njegov pogled na svet. Međutim, vreme je učinilo svoje.

Promena u razmišljanju

U poslednjem razgovoru za emisiju Slučajevi X, Hadžija je pokazao drugačiju stranu. Danas otvoreno govori:

“Ma kakvi, da sam znao šta je zatvor, ne bih nikad ovo uradio. Možemo mi pričati, šaliti se i ovako, ali vidiš ti šta je robija…”

Ova rečenica otkriva duboku spoznaju – svaka šala i trenutna hrabrost blede kada se suočiš sa decenijama iza zidina zatvora.

On priznaje da je zatvor oduzeo ono najvrednije – vreme. Vreme koje je mogao provesti radeći, zarađujući, stvarajući porodicu ili jednostavno živeći normalnim životom. Umesto toga, proveo je više od dve decenije odsečen od sveta.

Njegove reči „Ode ti 23 godine, 24… Mogao sam raditi… Ali, gotovo je“ ukazuju na osećaj bespovratnog gubitka. To je iskustvo koje malo ko može razumeti ako ga nije sam prošao.

Unutrašnji sukob – između kajanja i tvrdoglavosti

Ipak, u njegovom tonu i dalje se oseća određena neodlučnost. Iako govori o kajanju, istovremeno ističe: „Kasno je sada vikati i kajem se, i ne kajem se“.

Ova rečenica najbolje oslikava složenost njegovog unutrašnjeg stanja. S jedne strane, svestan je posledica, svestan je da je izgubio životne prilike. S druge strane, možda mu je teško da potpuno prizna sebi i drugima krivicu i da se u potpunosti pokaje.

Možemo reći da se njegov unutrašnji svet nalazi između dva pola:

• Kajanje – jer je izgubio životne godine i jer shvata da su njegove odluke bile pogrešne.

• Otpor – jer mu je teško da prihvati punu odgovornost i pokaže potpunu ranjivost.

Pogled u budućnost

Uprkos svemu, Hadžija danas gleda unapred. Njegova kazna ističe 1. maja 2026. godine, što znači da će nakon više od dve decenije ponovo zakoračiti na slobodu.

Za razliku od mnogih bivših zatvorenika koji nemaju planove i teško se vraćaju u društvo, on tvrdi da je već obezbedio sebi posao. Planira da se preseli u Minhen i počne raditi kao vozač autobusa.

Njegove reči otkrivaju želju za novim početkom:

„Hoću da se bacim na posao, da zaradim i uživam kod kuće. Čim izađem, sredio sam sebi posao u Minhenu. Vozit ću autobus.“

Ovo pokazuje da se, makar u teoriji, pripremio za reintegraciju u društvo. Rad, stabilnost i porodičan život postali su mu ciljevi, za razliku od prošlosti kada ga je vodila destruktivnost.

Društveni aspekt – šta ova priča uči druge?

Ovakva svedočenja imaju širu društvenu vrednost. Ona služe kao upozorenje mladima koji često misle da su jači od sistema, da ih zakon neće sustići ili da će snagu i ugled steći nasiljem.

Hadžijine reči jasno pokazuju da se iza zatvorskih zidova ne krije nikakva slava, već samo gubitak i kajanje.

Možemo izvući nekoliko pouka:

1. Zločin nikada ne donosi trajnu korist. Ono što se u trenutku čini kao rešenje, kasnije postaje teret.

2. Zatvor oduzima najvrednije – vreme i slobodu. Ni novac, ni status ne mogu to nadoknaditi.

3. Kajanje kasni, ali ne vraća prošlost. Hadžija se danas kaje, ali žrtve su izgubljene, a njegove godine zauvek nestale.

4. Novi početak je moguć, ali težak. Društvo često sumnja u bivše zatvorenike, pa se njihov povratak u normalan život ne završava lako.

Lični utisak i emocije

Kada slušamo Hadžiju, jasno je da se iza njegovih reči krije mešavina tuge, razočaranja i želje za iskupljenjem. Čovek koji je nekada bez kajanja govorio o ubistvima danas priznaje da mu je zatvor slomio duh i da mu je uzeo ono što se ne može nadoknaditi.

Možda njegov plan o radu u Minhenu deluje kao beg od prošlosti, ali je to i dokaz da želi drugačiji život – mirniji, stabilniji i daleko od kriminala.

Priča o Fikretu Hadžiću Hadžiji nije obična priča o kriminalu i kazni. Ona je i podsetnik na to koliko je važno donositi prave odluke u pravom trenutku. Jedan trenutak besa ili pogrešna odluka može uništiti ne samo život onoga ko je počini, već i živote drugih ljudi.

Hadžija je u svojoj mladosti mislio da su njegove odluke opravdane, a zatvor nije doživljavao kao prepreku. Danas, nakon više od 20 godina iza rešetaka, shvata da je izgubio najdragocenije – vreme i slobodu. Njegove reči odjekuju kao upozorenje svima: „Da sam znao šta je zatvor, nikada ovo ne bih uradio.“

Iako se sada priprema za novi život, jasno je da prošlost nikada neće moći da izbriše. On može voziti autobus, raditi i uživati u miru, ali senka onoga što je učinio pratiće ga zauvek.

Za društvo, njegova priča treba da bude ogledalo i pouka. Za njega lično, to je možda poslednja šansa da pokaže da čovek, ma koliko grešio, ipak može pronaći snagu da se promeni i da, makar kasno, potraži iskupljenje.