(FOTO) ŠOK PRIZOR NA GROBLJU Zoran na spomeniku stavio sliku sa Cecom, isklesana i poruka: “Pjevala mi je – Ja sam cvetak, čudan cvetak”

Spomenik koji priča priču

Većina ljudi zamišlja nadgrobni spomenik kao skroman kamen sa urezanim imenom, datumima rođenja i smrti, eventualno ponekom porukom ili simbolom. Međutim, za Zorana, takav pristup bio je suviše hladan i bezličan. On je odlučio da se unapred pobrine za to kako će izgledati njegovo poslednje počivalište — i učinio to na način koji je izazvao i divljenje i zaprepašćenje javnosti.

Umesto da prepusti porodici ili nekoj drugoj osobi odluku o izgledu spomenika, Zoran je želeo da ostavi svoju viziju, prostor koji će predstavljati njegov život, njegove uspomene i ono što je smatrao vrednim čuvanja za večnost.
I to nije ostalo na praznim rečima — njegov spomenik sadrži fotografije sa poznatim ličnostima, od kojih je najupadljivija slika sa Cecom Ražnatović. Taj izbor izazvao je talas komentara, od fascinacije do potpune neverice.

 Priča iza kamena

Ideja koja se rodila za života

Za razliku od većine ljudi, Zoran nije čekao da ga drugi upamte onako kako oni žele. Umesto toga, odlučio je da sam napiše deo svoje posthumne priče.
Njegova vizija bila je jasna: spomenik ne treba da bude samo hladna ploča, već ogledalo života. Na njemu će biti uspomene u vidu fotografija, koje će posetiocima govoriti o tome ko je bio, sa kim se susretao i šta mu je bilo važno.

Fotografije sa poznatima – simbol susreta i sećanja

Među fotografijama koje je postavio, posebno mesto zauzima ona sa Cecom Ražnatović. Za mnoge, to je bila neočekivana i kontroverzna odluka.
Razlog za tu sliku nije samo njena popularnost, već i lična uspomena koju Zoran čuva iz 1980-ih, kada mu je pevačica tada, pod devojačkim prezimenom Veličković, potpisala fotografiju uz posvetu.

Na spomeniku je čak uklesana rečenica:

„Ceca Veličković mi je pevala ‘Ja sam cvetak, čudan cvetak’.”

Taj stih, prenesen na mermer, postao je trajni znak jedne uspomene, svojevrsni emotivni pečat koji je Zoran želeo da sačuva zauvek.

Razumevanje i nerazumevanje javnosti

Njegov izbor izazvao je različite reakcije:

• Podrška onih koji smatraju da čovek ima pravo da se izrazi kako želi, čak i posle smrti.

• Čuđenje onih kojima se činilo neobičnim da se lik poznate osobe nalazi na nadgrobnom spomeniku.

• Skepsa kod onih koji su se pitali kako bi se ti ljudi osećali znajući da su deo tuđeg memorijala.

Zoran je unapred bio svestan da neće svi razumeti njegov potez. U jednom intervjuu rekao je:

„To sam ja. Ne očekujem da svi shvate, ali važno mi je da ostavim nešto što odražava moj doživljaj sveta.”

Pravna strana priče

S obzirom na to da je na spomeniku korišćen lik javne ličnosti, otvorilo se pitanje da li je to uopšte dozvoljeno.
Zoran se unapred konsultovao sa advokatom, koji mu je potvrdio da zakon ne zabranjuje korišćenje tuđih fotografija ako:

• nisu korišćene u komercijalne svrhe,

• ne zloupotrebljavaju nečiji lik,

• ne narušavaju privatnost ili dostojanstvo osobe.

Kako je objasnio, njegova namera nije bila ni prodaja, ni reklama, već izražavanje poštovanja i lične naklonosti.

Neobičan detalj – datum smrti unapred upisan

Još jedan element koji privlači pažnju jeste to što je Zoran već uklesao i predviđeni datum svoje smrti – 2057. godina.
Za mnoge je sama pomisao na smrt neprijatna, a kamoli planiranje i ovakva vrsta predviđanja. Ipak, on taj čin vidi kao izraz pomirenosti sa prolaznošću. Njegov ton, kako kaže, nije mračan, već pomalo humorističan i oslobađajući.

Fenomen planiranja sopstvenog ispraćaja

Iako Zoranov potez deluje radikalno, sve više ljudi danas bira da za života isplanira svoj poslednji ispraćaj:

• neki biraju muziku koja će se puštati na sahrani,

• drugi žele specifične simbolične poruke na nadgrobnom kamenu,

• ima i onih koji, poput Zorana, žele da ostave vizuelne tragove svog života.

Ipak, njegov slučaj se izdvaja jer naglasak stavlja na emocije, susrete i lične simbole, a ne na materijalno nasleđe.

Granica između privatnog i javnog

Kroz ovaj primer vidimo kako se briše linija između:

• privatnog sećanja i javnog izlaganja,

• života i sećanja na život,

• osobe koja planira i slike koju ostavlja drugima.

Zoran, svojim činom, postavlja pitanje: Kako želimo da nas pamte?
Da li je to samo ime na kamenu, osmeh na slici, ili emocija koju smo probudili u drugima?

Simbolika i lična poruka

Njegov spomenik je više od kamena:

• to je priča,

• svojevrsni dnevnik u kamenu,

• i simbol jednog autentičnog života.

On ne želi da bude upamćen samo po datumu rođenja i smrti, već po onome što se dešavalo između ta dva datuma.

 Više o životu nego o smrti

U suštini, Zoranova odluka manje govori o smrti, a više o slavljenju života.
Njegov spomenik nosi poruku da treba čuvati uspomene, ma koliko neobične bile, i da se ne treba plašiti da ih pokažemo.

Bilo da njegov gest doživljavamo kao hrabrost ili ekscentričnost, on nas podseća na nešto važno — da ostavimo trag koji je veran nama samima.
Za Zorana, to je spoj susreta, muzike, emocija i sećanja, pretočen u mermer. I, kako kaže, „To sam ja” — jasna, jednostavna i lična definicija života vrednog pamćenja.