Halid Bešlić sahranjen uz ovu pesmu: Stihovi uz koje je jecalo preko 50.000 ljudi nose posebnu simboliku

Sarajevo, grad koji je oduvek živeo uz zvuke pesme i miris emocije, tog dana disalo je sporije, tiše, dublje. U vazduhu se osećala tuga pomiješana s ponosom, jer se Bosna i Hercegovina opraštala od svog najvoljenijeg sina – Halida Bešlića.

Njegova sahrana, kojoj je prisustvovalo više od 50.000 ljudi, pretvorila se u veličanstveni čin jedinstva. Ljudi svih generacija i vera stajali su rame uz rame, okupljeni ne samo zbog umetnika, već i zbog čoveka koji je kroz pesmu pokazao da dobrota i jednostavnost imaju neprolaznu snagu.

Sahrana koja je ujedinila narod

Od ranog jutra, kolone automobila i ljudi slivale su se prema Gradskom groblju Bare. Neki su došli iz udaljenih gradova, neki iz susednih zemalja, a svi su imali isti cilj – da poslednji put kažu „hvala“.
Atmosfera je bila dostojanstvena, tiha, ali ispunjena emocijama. Na licima prisutnih videla se tuga, ali i ponos što su imali priliku da žive u vremenu kada je Halid Bešlić pevao o ljubavi, zavičaju i ljudskosti.

Mnogi su nosili njegove fotografije, neki su tiho pevali stihove pesama, dok su drugi stajali u tišini, uronjeni u sopstvena sećanja.
To nije bio običan oproštaj – bio je to zajednički trenutak naroda koji je izgubio simbol svoje duše.

Skromnost i dobrotom oblikovan karakter

Tokom ceremonije, prijatelji i kolege neprestano su isticali da je Halid Bešlić bio više od muzičke legende.
Njegov karakter, blag i plemenit, ostavljao je snažniji utisak od bilo koje pesme.

O njemu su govorili kao o čoveku koji:

• nikada nije tražio ništa zauzvrat,

• uvek je znao da sasluša druge,

• širio je toplinu i nadu gde god se pojavio,

• pomagao je u tišini, ne tražeći priznanje.

Zato su mnogi isticali da će ga pamtiti po osmehu i dobrom srcu, više nego po slavi i nagradama.

Sahrana je, baš kao i njegov život, bila skromna. Nije bilo raskoši, ni pompe, već samo iskrene suze i molitva.
Tišina je govorila više od hiljadu reči.

Pesma „Romanija“ – simbol večnog povratka

Kada je došao trenutak da se Halid isprati na večni počinak, iznad okupljenog mnoštva začula se melodija pesme „Romanija“.
Ta pesma nije bila slučajan izbor. Ona je bila deo njegovog identiteta, njegovo ogledalo, njegov povratak korenima.

Halid je često govorio da mu je „Romanija“ ispunila životni san – da ima pesmu o svom zavičaju, ali ne kao kliše, već kao iskreno svedočanstvo o ljubavi prema zemlji i ljudima koji su ga oblikovali.
Govorio je:

„Romanija ima dušu, emociju, ritam, malo rokenrola i epsku snagu.“

Ta kombinacija jednostavnosti i snage bila je upravo ono što je krasilo i njega samog. Pesmu nije napisao lično, već njegov dugogodišnji saradnik Mirko Šenkovski Džeronimo, ali inspiracija je potekla iz Halidovih sećanja.

U svakom stihu odjekivala je njegova mladost, tišina bosanskih planina i prvi pogledi na svet iz rodnog kraja.

Trenutak koji je zaustavio vreme

Dok su se reči pesme „Romanija“ razlivale iz razglasa, hiljade glasova pridružilo se u zajedničkom pevanju.
Ljudi su plakali, ali nisu skrivali suze. Taj trenutak, kada je glas Halida Bešlića odzvanjao iznad groblja, bio je kao simbol večnosti – pesma je postala most između života i sećanja.

Njegov prijatelj i saradnik Enis Bešlagić recitovao je stihove pre nego što je pesma puštena u celosti.
Sa vidnom tugom, objasnio je okupljenima da je upravo ta pesma izabrana jer predstavlja Halidov zavičaj, njegovu mladost i njegovu dušu.

„Romanija nije samo pesma – to je Halidov dah, njegov pogled na svet“, rekao je Bešlagić, boreći se sa suzama.

U tom trenutku, nebo nad Sarajevom bilo je sivo i teško, kao da i samo tuguje. Vetar je nosio eho pesme niz ulice, dok su prisutni tiho šaptali njegove stihove.

To je bio trenutak kada je ceo narod disao kao jedno srce.

Umetnik koji je spajao ljude

Jedna od najvećih odlika Halida Bešlića bila je njegova sposobnost da spaja ljude bez obzira na poreklo, veru ili naciju.
Njegova muzika je prelazila sve granice, brišući razlike među ljudima. Na njegovim koncertima mogli su se videti svi – od mladih do starijih, od onih koji vole sevdah do onih koji slušaju pop ili rok.

Pesme poput „Miljacka“, „Ja bez tebe ne mogu da živim“, „Prvi poljubac“ i naravno „Romanija“, postale su evergrini – melodije koje se pevaju u svim prilikama: na svadbama, proslavama, ali i u trenucima tuge.

Njegov glas, topao i prepoznatljiv, bio je glas naroda – svih naroda.
U vremenima podela, Halid je kroz muziku gradio mostove razumevanja i ljubavi.

Nasleđe koje ostaje

Iako je otišao, Halid Bešlić je ostavio iza sebe nasleđe koje ne stari.
Njegove pesme i dalje će živeti na svadbama, u kafanama, na radiju, u automobilima i domovima. Ljudi će ih slušati kad su srećni, ali i kad im je teško – jer u njegovom glasu ima utehe, snage i nade.

To je suština umetnosti – da dodirne dušu i da traje i kad umetnika više nema.

Halidovo nasleđe obuhvata:

• Više od 20 albuma i stotine pesama,

• Hiljade koncerata širom sveta,

• Generacije koje su uz njega odrastale,

• I nemerljiv uticaj na narodnu muziku Balkana.

Ali, najvažnije od svega – ostavio je ljudski trag. Bio je čovek koji je umeo da voli, da prašta, da se raduje tuđem uspehu.

Skromnost do samog kraja

Sahrana Halida Bešlića bila je odraz njegovog karaktera – skromna, mirna, bez ijednog elementa spektakla.
Umesto pompe, bilo je tišine. Umesto govora o slavi, bilo je reči o ljubavi.

Njegovi najbliži, porodica i prijatelji, stajali su u suzama, dok su hiljade ljudi ispred groblja pevale „Romaniju“.
Ta jednostavnost i dostojanstvo bila su ono što je Halid želeo i za života – da se pamti po pesmi i po srcu, a ne po scenskim reflektorima.

Kada se dan polako gasio, a sunce prelazilo preko Sarajeva, pesma „Romanija“ i dalje je tiho odzvanjala u daljini.
Ljudi su se razilazili u tišini, ali niko nije odlazio bez emocije – kao da je svaki prisutni poneo sa sobom deo Halidovog glasa.

Halid Bešlić nije otišao kao zvezda koja je nestala, već kao svetlo koje ostaje da sija. Njegova muzika nastavlja da živi, da povezuje i da inspiriše.

Ostaće zapamćen kao:

• umetnik koji je pevao istinom,

• čovek koji je pomagao bez reklame,

• prijatelj koji je uvek imao vremena za druge,

• i kao simbol muzike koja spaja, a ne razdvaja.

Njegov odlazak nas podseća na jednostavnu, ali večnu istinu:
da čovek živi onoliko dugo koliko traje sećanje na njega.

A dokle god se budu pevale njegove pesme, dok god se na svadbama i okupljanjima bude čuo stih:

„Romanijo, moja tugo i radosti,“
Halid Bešlić će ostati živ – u muzici, u ljudima i u vremenu koje mu pripada zauvek.