Halid Bešlić sahranjen uz ovu pesmu: Stihovi uz koje je jecalo preko 50.000 ljudi nose posebnu simboliku

Smrt Halida Bešlića, čoveka čiji je glas oblikovao emocije čitavog regiona, izazvala je talas tuge kakav se retko viđa. U vremenu kada su granice, razlike i sukobi često delili ljude, Halid je bio ono što ih je spajalo — glas naroda, glas emocije i iskrenosti. Njegove pesme pratile su živote miliona, od rođenja do venčanja, od radosti do tuge.

Njegova sahrana, kojoj je prisustvovalo više od 50.000 ljudi, postala je simbol koliko je duboko bio voljen. Ljudi su dolazili satima pre početka, iz svih krajeva Bosne i Hercegovine i regiona, kako bi mu odali poslednji pozdrav. Iako je Halid bio poznat po svojoj muzici, oni koji su ga zaista poznavali tvrdili su da je ono što ga je činilo velikim njegova ljudskost, skromnost i spremnost da uvek pomogne drugome.

Na taj način, njegov odlazak nije bio samo kraj jedne muzičke karijere — bio je to rastanak sa čovekom koji je personifikovao dobrotu.

Sahrana koja je ujedinila narod

U danima nakon smrti, Sarajevo je disalo tišinom. Na groblju Bare, gde je Halid sahranjen, kolone automobila i ljudi pristizale su bez prestanka. Atmosfera je bila dostojanstvena i emotivna, a prisutni su, kako svedoče mnogi, imali utisak da prisustvuju istorijskom trenutku.

Niko nije dolazio samo da isprati poznatog pevača — dolazili su da se oproste od čoveka koji je svojim pesmama ušao u domove, u srca i u živote običnih ljudi.

Na licima onih koji su stajali u tišini mogla se videti mešavina ponosa i tuge. Ljudi su plakali, ali su i pevali. Suze su se mešale sa osmesima dok su stihovi njegovih pesama odzvanjali, kao da Halid još uvek stoji na bini i peva.

Halid kao simbol dobrote

Svi koji su ga poznavali govorili su da je Halid Bešlić bio više od muzičara. Iza reflektora i velikih koncerata krio se čovek koji je znao da pruži ruku, da pomogne bez očekivanja. Bio je skroman, blag, umeren, uvek spreman da sasluša i da se nasmeje.

Njegovi prijatelji često su govorili da je Halidova najveća vrlina bila skromnost. Nije voleo luksuz, ni preteranu pažnju. Bio je ponosan na svoje poreklo, na običnog čoveka u sebi. Upravo ta jednostavnost učinila ga je bliskim svima — on nije bio zvezda sa distance, već komšija koji razume tvoju priču.

U muzičkom svetu, gde se često jure slava i priznanja, Halid je predstavljao retkost. Nikada nije tražio ništa zauzvrat kada je činio dobro. Pomagao je kolegama, mladim pevačima, prijateljima u nevolji — i nikada o tome nije govorio.

Zbog svega toga, njegov poslednji ispraćaj bio je tih, dostojanstven i ispunjen dubokom zahvalnošću. Ljudi su osećali potrebu da mu se zahvale, ne samo na pesmama, već i na tome što je bio primer ljudskosti u vremenima koja su to često zaboravljala.

Pesma koja je postala simbol – “Romanija”

Kada se Halid zauvek oprostio od svojih najbližih i publike, nad njegovim grobom počeli su da odjekuju prvi tonovi pesme „Romanija”. Nije slučajno baš ta pesma izabrana.

„Romanija” nije bila samo muzički hit — ona je bila deo njegovog identiteta. Pesmu je napisao Mirko Šenkovski Džeronimo, Halidov blizak prijatelj i saradnik, ali inspiracija je došla upravo iz Halidovih priča o njegovom zavičaju.

U razgovorima, Halid je znao da se priseća svojih planina, puteva, magli i zore nad Romanijom. Iz tih slika rodila se pesma koja će, decenijama kasnije, postati njegova najprepoznatljivija himna.

Sam Halid je govorio:
„Romanija ima dušu, emociju, ritam, malo rokenrola i epsku snagu. To je pesma o mom kraju, o mom srcu.”

Ta pesma je bila sve ono što je i on sam bio — autentičan spoj tradicije i savremenog duha, iskren, nenametljiv, a duboko emotivan.

Trenutak koji se pamti

Na njegovoj sahrani, hiljade glasova su u jednom trenutku počele da pevaju stihove „Romanije“. Ti stihovi nisu dolazili sa bine, već iz naroda. More ljudi pevalo je kroz suze.

Njegov dugogodišnji prijatelj i kolega Enis Bešlagić objasnio je zašto je upravo ta pesma izabrana:
„Romanija je bila Halidov kraj, njegova mladost, njegova duša. Nema druge koja bi mogla da kaže više o njemu.”

Pre nego što je pesma puštena u celosti, Bešlagić je recitovao stihove, a onda se začuo Halidov glas. U tom trenutku, kažu svedoci, zavladala je potpuna tišina. Čak i ptice su utihnule. Bio je to trenutak u kojem se činilo da Halid još uvek peva – svojom muzikom, svojim sećanjem, svojim postojanjem.

Ta scena – more ljudi, tišina, suze i pesma – ostaće zauvek urezana u sećanje. Bio je to trenutak u kojem je njegova umetnost još jednom povezala ljude, bez obzira na godine, veru ili naciju.

Muzika koja spaja

Kroz celu svoju karijeru, Halid Bešlić je uspevao da prevaziđe granice i podele koje su često obeležavale Balkan. Njegova muzika je bila univerzalna — pripadala je svima.

Njegov glas nije znao za političke, nacionalne ili verske zidove. Bio je glas naroda, svih naroda. Ljudi iz različitih zemalja i kultura pevali su njegove pesme, jer su u njima pronalazili iskrenost i emociju koju su svi razumeli.

To je i razlog što su na njegovoj sahrani, rame uz rame, stajali ljudi različitih veroispovesti i nacija. Svi su došli iz istog razloga — da kažu hvala.

Nasleđe koje ostaje

Halid Bešlić je za sobom ostavio muzičko bogatstvo koje će živeti dugo posle njega. Njegove pesme će se i dalje slušati:

• na svadbama,

• na proslavama,

• u kafanama,

• u trenucima radosti, ali i tuge.

Ljudi će u njegovom glasu tražiti utehu, snagu i sećanje. To je ono što čini velikog umetnika – kad njegovo delo nastavi da živi i nakon što njega više nema.

Mnogi su rekli da je Halid Bešlić bio “pevač naroda”, ali još više od toga – bio je simbol čoveka koji nije zaboravio svoje korene. Njegova popularnost nikada ga nije udaljila od običnog sveta; naprotiv, činila ga je bližim.

Halid Bešlić će zauvek ostati zapamćen kao veliki pevač, umetnik i čovek. Njegov odlazak bio je tih, ali duboko osećen, baš kao što je i njegov život bio obeležen skromnošću i iskrenošću.

Na njegovoj sahrani nije bilo pompe ni spektakla – bilo je suza, tišine i poštovanja. To je možda i najveće priznanje koje jedan čovek može dobiti: da ga narod isprati ne kao idola, već kao prijatelja.

Njegova pesma „Romanija“ i dalje odjekuje, ne samo sa zvučnika, već i iz srca onih koji su ga voleli. Halid je otišao tiho, ali njegova muzika nikada neće utihnuti.

U svakoj kafani gde neko zapeva njegove stihove, u svakom automobilu koji prolazi sarajevskim ulicama dok iz radija odjekuje njegov glas, on je i dalje tu – simbol muzike koja spaja i čoveka koji je voleo ljude.