Neobično iskustvo koje je promenilo pogled na „vidovnjake“

Priče o vračarama, proročanstvima i ljudima koji tvrde da „vide budućnost“ oduvek su izazivale pažnju javnosti. Neki u takve tvrdnje veruju bezrezervno, dok drugi ostaju skeptični, smatrajući ih pukom prevarom. Međutim, ono što se desilo Igoru, mladom čoveku koji je u jednom trenutku života bio na raskršću, pokazuje koliko sugestija i strah mogu snažno delovati na čoveka. Njegovo iskustvo sa ženom koja se predstavljala kao „vidovita“ pretvorilo se u priču o manipulaciji, strahu, ali i o snazi ličnog izbora i vere u sebe.

Prvi susret sa „vidovitošću“

Sve je počelo tokom vrelog letnjeg dana kada se Igor spremao da spakuje kofere i otputuje u inostranstvo. Bio je to trenutak velikih odluka, trenutak koji mnoge ljude čini ranjivim i nesigurnim. U tom periodu jedna prijateljica mu je pomenula slepu ženu sa Bežanijske kose, za koju se govorilo da „sve zna i sve pogađa“. Navodno, njen dar bio je toliko snažan da je mogla da „vidi kao da gleda snimak budućnosti“.

Iako je bio skeptičan, Igor je odlučio da je poseti. Strah od neizvesnosti i životne promene bili su dovoljni da pobede razum i navedu ga da potraži odgovore na mestu gde ih ranije ne bi ni tražio.

Pre same posete, istraživao je na internetu. Naišao je na forume ispunjene suprotnim komentarima:

• jedni su tvrdili da im je žena pomogla, da ih je „spasla“,

• drugi su je nazivali običnim prevarantom.

Ipak, svi su se slagali u jednom – kod nje se čeka kao kod lekara na hitnoj pomoći. Ta činjenica mu je bila dodatno zbunjujuća, ali ga je radoznalost ipak odvela na adresu pomenute žene.

Atmosfera susreta

Kada je stigao ispred zgrade, prizor ga je ostavio zatečenim. Ispred ulaza je stajao dugačak red ljudi. Neki su u rukama nosili ikone, dok su drugi šaputali molitve. Cela scena više je podsećala na religijski ritual nego na običan razgovor.

Stan u kojem je žena primala posete bio je obojen jarko žutom bojom, terasa je bila prepuna ljudi, a kroz prostorije se širio miris kafe. Objašnjeno mu je da svako ko uđe mora popiti šolju kafe jer se upravo u njoj krije sudbina.

Kada je konačno došao na red, Igor je ušao i ugledao veliku ikonu na stolu, oko koje su bili poređani novčanici i različite valute – od dinara do evra. Žena, kratke kose, sedela je u fotelji i gledala ga pravo u oči. Bez ikakvog uvoda izgovorila je rečenicu koja ga je paralisala:

„Na tebe je bačena crna magija. Ako kreneš na put – nećeš se vratiti živ.“

Reči koje unose strah

Ove reči zvučale su kao scena iz horor filma. Žena je nastavila da priča o stvarima koje nisu imale nikakve veze sa njegovim životom – pominjala je alkoholičara u porodici, zemlju donetu sa grobova i kobna putovanja. Ipak, u stanju šoka i straha, Igor je osećao kako mu se tlo pod nogama izmiče.

Iako razumom nije verovao u ono što čuje, nelagoda ga je naterala da iz džepa izvadi 1.000 dinara i ostavi ih na stolu. To je, kako je sam priznao, učinio samo da bi što pre napustio prostoriju. Kada je izašao, prijateljica koja ga je dovela gledala ga je zbunjeno. Njegova jedina rečenica bila je: „Nikada više.“

Život nakon „proročanstva“

I pored svega, Igor nije odustao od svojih planova. Otišao je u inostranstvo, radio, sticao iskustva i gradio novi život. Proveo je nekoliko godina daleko od Srbije i vratio se – živ, zdrav i ispunjen iskustvima. Nijedno od mračnih proročanstava nije se ostvarilo.

Ono što ga je najviše iznenadilo kada se vratio jeste činjenica da ta ista žena i dalje prima ljude i ponavlja iste priče: „crna magija“, „kobna putovanja“, „uroci“. Shvatio je da je sve to deo unapred uvežbane rutine, namenjene da kod ljudi izazove strah i da ih navede da ostave novac.

Šira slika – fenomen vračara u društvu

Igorovo iskustvo nije usamljen slučaj. Slične priče redovno se pojavljuju u domaćoj javnosti. Pisalo se o vračarama koje su od ljudi uzimale ogromne sume novca, obećavajući im zaštitu od uroka, povratak voljene osobe ili ozdravljenje.

Neki su nakon takvih susreta ostajali bez čitave ušteđevine, dok su pojedini završavali i na psihijatrijskom lečenju, jer je strah koji im je usađivan bio prevelik.

Stručnjaci upozoravaju da su mnoge od tih osoba umrežene, rade po unapred razrađenim šemama i ne zaustavljaju se samo na uzimanju novca. Zabeleženi su slučajevi kada su tražile da ljudi prekinu kontakte sa porodicom ili da predaju vredne stvari, sve uz opravdanje da se tako „skida urok“.

Psihološki aspekt

Psiholozi naglašavaju da su ljudi najranjiviji u trenucima velikih životnih odluka. To je upravo bio slučaj sa Igorom – spremanje na odlazak u inostranstvo donelo mu je nesigurnost i strah od nepoznatog.

Vračare koriste univerzalne fraze koje mogu da se primene na gotovo svakoga. Primeri takvih fraza su:

• „Imaš nekoga u porodici ko ti ne želi dobro.“

• „Na tebe je bačena magija.“

• „Pred tobom je putovanje koje nosi opasnost.“

Kada osoba reaguje na određenu tvrdnju, vračara nastavlja da gradi priču u tom pravcu. Suština je u čitanju emocija i reakcija, a ne u vidovitosti.

Igorova poruka drugima

Danas, nakon svega što je prošao, Igor ističe da je to iskustvo bila važna lekcija. Naučio je da nema te šolje kafe, karata ili proricanja koje može da odredi sudbinu čoveka.

Njegove reči su jasne:
„Najveća magija je vera u sopstvenu snagu.“

On poručuje svima da ne nasedaju na manipulacije, da ne dozvole da ih strah vodi u ruke onih koji na tome zarađuju, i da zapamte da oni koji tvrde da „vide budućnost“ najčešće vide samo tuđu slabost i koriste je za sopstveni interes.

Priča o Igoru i njegovom susretu sa „vidovitom“ ženom osvetljava jedan važan društveni problem. U vremenu kada su ljudi nesigurni, opterećeni brigama i u potrazi za odgovorima, vračare i proročnici pronalaze prostor za manipulaciju. Njihova snaga ne leži u natprirodnom daru, već u sposobnosti da prepoznaju strah, nesigurnost i potrebu za utehom.

Igorov primer pokazuje da je najvažnije imati poverenje u sebe i svoje odluke. Strah je moćno oružje, ali samo ako mu damo prostor. Kada shvatimo da odgovori nisu u šoljama kafe, kartama ili tuđim rečima, već u našoj unutrašnjoj snazi, postajemo otporniji na manipulacije.

Na kraju, Igorovo iskustvo ostaje snažna poruka: sudbinu gradimo sami, a najveća iluzija je verovati da je neko drugi drži u svojim rukama.