Nejednakost u nasleđivanju: priča o nepravdi koja i dalje živi u našim porodicama

Tema nasleđivanja u porodicama oduvek je bila osjetljiva i često izaziva sukobe među najbližima. Iako pravni propisi jasno definišu da žene i muškarci imaju jednaka prava kada je u pitanju imovina, realnost u mnogim zajednicama, naročito u regionima gde su patrijarhalni obrasci i dalje duboko ukorenjeni, pokazuje sasvim drugačiju sliku.

U praksi se i dalje dešava da sinovi nasleđuju većinu ili čak svu imovinu, dok ćerke dobijaju simbolične poklone ili budu potpuno uskraćene. Takvi slučajevi ne donose samo materijalnu štetu, već i duboku emotivnu povredu, jer šalju jasnu poruku – da je ćerka manje vredna od sina.

Jedan upečatljiv primer jeste priča Jadranke, žene koja je iz prve ruke doživela koliko nepravda u nasledstvu može da boli. Njeno iskustvo oslikava širu društvenu pojavu koja, iako formalno prevaziđena zakonima, i dalje opstaje u mnogim porodicama.

Jadrankina priča – simbol nepravde

Jadranka je, kao i njen brat, odrasla u istoj porodici i imala zakonsko pravo da nasledi deo roditeljske imovine. Međutim, kada je došlo vreme da se nasleđe podeli, situacija je bila šokantna.

• Brat je dobio kuće, vikendice, poljoprivredne parcele i placeve.

• Ona je od svega toga nasledila samo dve saksije.

Posebno ju je pogodila rečenica roditelja da „sve pripada bratu jer se ona udala i ima muža“. Takva poruka ne boli samo zbog materijalne nepravde, već zbog osećaja da su roditelji svoju ćerku smatrali manje vrednom.

Jadranka je želela da bar deo pravde pronađe kroz razgovor sa bratom, ali njegov odgovor bio je brutalan:

„Ako to uradiš, znaš da više nemaš brata.“

Ova rečenica jasno pokazuje u kakvim okolnostima se žene često nalaze – ako zatraže ono što im zakonski pripada, rizikuju da izgube porodične odnose i budu izopštene.

Šira slika – patrijarhalni obrasci i nasleđivanje

Jadrankina priča nije usamljena. Ona je samo jedan od primera kako tradicionalni stavovi i dalje oblikuju život žena u našem društvu.

U mnogim porodicama prisutno je uverenje da:

• sin treba da nasledi imovinu jer „nastavlja lozu“,

• ćerka se smatra „zbrinutom“ čim se uda,

• ženi nije potrebno da poseduje imovinu jer će živeti u muževljevoj kući.

Ovakvi stavovi su duboko ukorenjeni i prenose se s generacije na generaciju, iako su zakoni već odavno izjednačili prava sinova i kćeri.

U pojedinim ruralnim sredinama, još uvek se smatra da je miraz ili poneki poklon dovoljan doprinos ćerki, dok sin dobija kuću, zemljište i sredstva za život. Time se ne pravi samo nepravda prema jednoj osobi, već se stvara sistemska neravnopravnost koja žene ostavlja u ekonomski zavisnom položaju.

Posledice ovakvih odluka

Nejednaka raspodela nasledstva ne pogađa samo novčanike – ona ostavlja duboke emotivne i psihološke posledice.

1. Osećaj manje vrednosti – ćerke često nose teret da ih roditelji nisu smatrali ravnopravnim.

2. Pucanje porodičnih odnosa – brat ili rodbina često postavljaju ultimatume, što vodi do trajnih raskola.

3. Socijalna nesigurnost – žena koja se odrekne nasledstva gubi mogućnost da obezbedi sigurnost sebi i svojoj deci.

4. Pravni problemi – kada se jednom potpiše odricanje od nasledstva, odluka je neopoziva.

Pravni stručnjaci ističu da žene često ne shvataju težinu te odluke. Kada, pod pritiskom porodice, potpišu da se odriču svog dela, zauvek gube pravo da se predomisle.

Pravne zamke i socijalni aspekt

Advokat Miloš Radulac naglašava da ovakvi slučajevi potiču iz arhaičnih vremena, kada se smatralo da muškarci „moraju nastaviti lozu“, a žene su bile „zbrinute“ udajom.

Ipak, i danas, naročito u manjim mestima, taj mentalitet i dalje živi. Čak i kada zakon pruža mogućnost ravnopravne podele, pritisak porodice tera žene da se odreknu svog dela.

Tu nastaje i dodatni problem – žena koja se odrekne nasledstva gubi i određena socijalna prava. Na primer, može izgubiti pravo na socijalnu pomoć jer zakon polazi od toga da nije ugrožena ako je imala pravo na imovinu, bez obzira na to što se odrekla. Time se žene dovode u posebno težak položaj, jer njihova odluka nije doneta slobodno, već pod manipulacijom i pritiskom.

Rasprave u javnosti i na mrežama

Ovakvi slučajevi često izazivaju burne reakcije i rasprave na društvenim mrežama. Komentari se obično dele u dve grupe:

• Jedni smatraju da je „normalno da sin nasledi sve“, jer ćerka „ionako ima muževljevu imovinu“.

• Drugi otvoreno kritikuju roditelje i smatraju da je njihova odgovornost da dok su živi jasno urede raspodelu i spreče sukobe.

Ove rasprave pokazuju koliko je tema i dalje aktuelna i koliko društvo još uvek nije u potpunosti prihvatilo princip jednakosti polova u praksi.

Psihološka dimenzija nepravde

Jadrankina bol nije bila samo zbog materijalnih gubitaka. Najteži udarac bio je emotivni – osećaj da roditelji nisu jednako vrednovali svoju decu.

Takve situacije ostavljaju trajni ožiljak. Čak i kada prođu godine, osećaj nepravde ostaje i prenosi se u buduće generacije. Deca uče da ćerke vrede manje, a sinovi više, čime se ciklus neravnopravnosti nastavlja.

Put ka promenama

Da bi se ovakve pojave suzbile, potrebne su promene na više nivoa:

1. Obrazovanje i podizanje svesti – važno je da se kroz škole, medije i javne kampanje jasno istakne da su žene i muškarci ravnopravni naslednici.

2. Pravna edukacija – žene moraju biti upoznate sa svojim pravima i posledicama odricanja od nasledstva.

3. Podrška institucija – centri za socijalni rad i nevladine organizacije treba da pruže pomoć onima koje se suočavaju s pritiscima.

4. Promena mentaliteta – tek kada društvo prestane da gleda na ćerke kao na „tuđe ljude“ nakon udaje, pravi napredak će biti moguć.

Priča Jadranke je simbol borbe sa nepravdom koja i dalje postoji, uprkos jasnim zakonima i modernom vremenu. Njena sudbina podseća da nejednakost u nasleđivanju nije samo pitanje imovine, već i pitanje ljudskog dostojanstva.

Oduzeti nekome pravo na nasledstvo znači oduzeti mu osećaj da je jednako voljen i vredan član porodice.

Zato je neophodno da kao društvo uložimo napor da promenimo ukorenjene obrasce, da naučimo nove generacije da pravda znači jednakost, i da pružimo podršku onima koji se bore za ono što im pripada.