KADA JE SAŠA UMRO, HALID JE IZUSTIO SAMO JEDNO… Oglasila se Suzana Jovanović nakon smrti Bešlića, otkrila šta mu nikada neće zaboraviti

Smrt Halida Bešlića, jednog od najvećih muzičara s prostora Balkana, ostavila je prazninu koju je teško ispuniti. Njegov odlazak nije bio samo kraj jedne izuzetne karijere, već i rastanak s čovekom čija je toplina, skromnost i energija nadilazila granice muzike. Za mnoge, Halid nije bio samo pevač – bio je simbol zajedništva, nade i dobrote.

Njegove pesme odzvanjale su svuda: na svadbama, u kafanama, u domovima običnih ljudi. Sa svakim stihom, doticao je srca miliona. Iako više nije među nama, njegov duh živi kroz pesme, stihove i sećanja onih koji su ga poznavali i voleli. Među njima posebno mesto zauzima Suzana Jovanović, njegova dugogodišnja prijateljica i supruga pokojnog Saše Popovića, koja je duboko osetila njegov odlazak i u emotivnom sećanju govorila o njihovom prijateljstvu.

Suzanina tuga i sećanje na prijatelja

Kada je vest o Halidovoj smrti obišla region, jedna od prvih koja je javno izrazila bol bila je Suzana Jovanović. U razgovoru s novinarima, kroz suze je priznala da ju je ta vest pogodila gotovo jednako kao i trenutak kada je izgubila svog supruga Sašu. Njene reči su odzvanjale iskrenošću i tugom, jer je Halid za nju bio mnogo više od kolege iz sveta muzike – bio je prijatelj, oslonac i simbol nade.

Suzana se prisetila i trenutka kada je Halid pokušavao da je uteši nakon Sašine smrti. Tada joj je rekao: „Ovakvi ljudi ne umiru, oni ostaju u svima nama.“ Te reči su joj se zauvek urezale u sećanje, a sada ih je, u trenutku njegove smrti, ponovo izgovarala s dubokom emocijom.

Ono što je Halida izdvajalo, kaže Suzana, bila je njegova iskonska toplina i empatija. Uvek je imao vremena da sasluša druge, da pomogne, da ohrabri. Njegova poznata izreka, „Sve to prođe, samo pjevaj,“ postala je životni moto mnogima koji su prolazili kroz teške trenutke. Suzana je s ponosom priznala da ju je upravo ta rečenica pratila godinama – kao tihi podsetnik da muzika i dobrota uvek pobeđuju tugu.

Poslednji susreti i Halidova snaga

Iako se Halidovo zdravlje u poslednjim godinama pogoršavalo, njegovi prijatelji tvrde da nikada nije gubio svoj prepoznatljivi optimizam. Bio je čovek koji je i u najtežim trenucima širio vedrinu i davao drugima snagu.

Suzana se posebno prisetila njihovog poslednjeg susreta — na jednom humanitarnom koncertu, gde su se, kako kaže, sreli kao da vreme nije prošlo. Uprkos zdravstvenim problemima, Halid je i tada zračio energijom. „Vidi, Suzana, još stojimo na nogama, to znači da ima nade,“ rekao joj je kroz osmeh.

Te jednostavne reči, ispunjene toplinom i humorom, postale su simbol njegove filozofije života: veruj, nadaj se i pevaj bez obzira na sve. Za Suzanu, taj trenutak bio je dragocen, jer je u njemu ponovo videla čoveka koji nikada nije dozvolio da ga težina života slomi.

Njegov duh optimizma bio je zarazan. Ljudi koji su ga poznavali često su govorili da Halid ima moć da uđe u prostoriju i odmah promeni atmosferu – da unese svetlost, osmeh i mir. Suzana je potvrdila da je upravo to ono po čemu će ga najviše pamtiti: po sposobnosti da iz svakog trenutka izvuče dobro, pa makar situacija izgledala beznadežno.

Čovek koji je spajao ljude

Kroz svoje delovanje i ličnost, Halid je postao simbol Balkana – umetnik koji je prevazilazio sve granice. Njegove pesme nisu imale naciju ni veru; bile su zajednički jezik emocija.

Suzana je istakla da je Halid uvek povezivao ljude. Nije pravio razlike među njima – prijateljevao je s umetnicima, običnim ljudima, muzičarima iz različitih krajeva. Svi su u njemu videli dobrog čoveka, onakvog kakvog je teško sresti.

U vremenu kada su se mnogi delili po pripadnostima, Halid je svojim primerom pokazivao da umetnost i humanost nemaju granice. Njegove pesme su se pevale i u Sarajevu, i u Beogradu, i u Zagrebu, i svuda gde su ljudi razumeli emociju i ljubav.

Njegov uticaj bio je toliko snažan da se može reći kako je spajao narode više nego mnogi političari. U svakoj pesmi, svakoj interpretaciji, nosio je poruku – da su ljudi isti u radosti i boli, i da muzika leči dušu.

Suzanine uspomene kroz slike i reči

Kao omaž prijatelju, Suzana Jovanović je na društvenim mrežama podelila nekoliko fotografija na kojima su ona i Halid nasmejani, često u društvu njenog pokojnog supruga Saše Popovića. Uz njih je napisala dirljivu poruku:
„Dva velika čoveka, dva prijatelja, koji su me naučili šta znači iskrenost i podrška. Halide, Saša te čeka tamo gore. Nastavite pjevati kao nekad, za nas koji vas volimo i koji vas nikada nećemo zaboraviti.“

Ova poruka, jednostavna, ali duboko emotivna, odražava sav bol i zahvalnost koje Suzana oseća. Za nju su Halid i Saša predstavljali dva stuba njenog života – muškarce koji su joj pokazali kako izgleda istinska podrška i prijateljstvo bez interesa.

Suzana je dodala da će Halid za nju zauvek ostati čovek s velikim srcem, neko ko je umeo da inspiriše druge svojom dobrotom i humorom. Njegova smrt, kako je rekla, ostavila je prazninu koju ništa ne može popuniti.

Halid kao simbol jedne epohe

Odlazak Halida Bešlića nije samo lični gubitak njegovih prijatelja i porodice – to je gubitak cele kulture i muzičke epohe. On je bio umetnik koji je spajao narode i generacije, i čije će pesme ostati žive dok god se na Balkanu bude pevalo i plakalo uz muziku.

Njegov životni put – od skromnog momka iz Sarajeva do muzičke legende regiona – bio je ispunjen izazovima, ali i beskrajnom verom u dobro. Suzana je u svom obraćanju istakla da je Halid bio oličenje ljudskosti: neko ko je i u trenucima sopstvenog bola mislio na druge, ko je pomagao bez očekivanja, i ko je znao da podseti da „sve na kraju prođe, ali pesma ostaje“.

U njegovom slučaju, te reči su se pokazale proročanski tačnim – jer iako njega više nema, njegove pesme i dalje žive, pevaju se i prepričavaju kao deo kolektivnog sećanja.

Kroz sećanja Suzane Jovanović, još jednom se potvrđuje ono što su mnogi znali – Halid Bešlić nije bio samo veliki pevač, već i veliki čovek. Njegov glas je donosio radost, ali njegova duša je bila ono što je osvajalo ljude.

Suzana je svoje prisećanje završila jednostavno, ali potresno: „Neka mu duša nađe mir. Hvala mu za svaku reč, svaki savet i svaki osmeh. Halide, nikada te nećemo zaboraviti.“

Te reči sumiraju osećanja hiljada ljudi koji su rasli uz njegove pesme. Halid Bešlić je bio više od umetnika – bio je živa veza između naroda, vera u dobrotu i dokaz da jednostavnost i iskrenost mogu nadživeti sve.

Njegov odlazak označava kraj jedne ere, ali i početak trajnog sećanja. Njegova muzika i duh ostaju da žive, kao svetlost koja ne bledi. Jer pravi umetnici ne odlaze – oni postaju deo pesme, deo svakog osmeha i svake uspomene koju ostave iza sebe.