“KAKAV NAROD, TAKVI I HEROJI” Vedrana Rudan reže riječima o Tompsonu, oglasila se pred koncert.

Koncert koji polarizuje Hrvatsku

U jeku jednog od najkontroverznijih kulturno-političkih događaja u Hrvatskoj – zakazanog koncerta Marka Perkovića Tompsona – javnost je podeljena kao retko kada. Dok jedni sa oduševljenjem najavljuju masovno okupljanje na zagrebačkom Hipodromu, drugi izražavaju duboku zabrinutost zbog poruka koje Tompsonovo javno delovanje šalje. U tu lavinu reakcija uključila se i Vedrana Rudan, poznata po svom britkom jeziku i beskompromisnim stavovima.

U novoj kolumni, objavljenoj svega nekoliko dana pre samog koncerta, Rudan se oglašava pod naslovom “Logor Zagreb”. U svom prepoznatljivom, satiričnom i sarkastičnom stilu, ona komentariše histeriju koja prati ovaj događaj, ali i širi društveno-politički kontekst u kojem Tompson funkcioniše kao ikona jednog dela Hrvatske.

 Vedrana Rudan o fenomenu Tompson

1. Ironija masovne euforije

Vedrana Rudan otvara tekst uz ironiju – umorna je od celokupne pompe oko koncerta, navodeći da je jedina kojoj je, kako piše, “pun k**c” i Tompsona i cele situacije koju mediji nazivaju “svetskim događajem veka”.

Iako bi neko mogao pretpostaviti da govori iz pozicije ignorisanja, jasno je da Rudan itekako razume fenomen Tompsona – ali ga istovremeno oštro kritikuje. Njena poruka je da nije problem u pevaču kao pojedincu, već u onima koji mu daju nezasluženi značaj:

“Na koju bi temu drkali mnogobrojni analizatori njegovog lika i dela u sezoni mrtvih infarktaša?”

Ovde sarkastično komentariše praznu političku i kulturnu scenu, gde se tema Tompsona koristi da se popuni praznina u društvenom diskursu.

2. Kritika “analizatora”

Rudan zatim prelazi na ljude koji stalno pokušavaju da “razotkriju” Tompsona – novinare, političare, komentatore. Posebno spominje Katarinu Peović, bivšu saborsku poslanicu, koja citira kontroverzne stihove iz Tompsonove rane faze. Rudan se pita – kome se ti stihovi zapravo objašnjavaju?

Ona sugeriše da nije potrebno podsećati građane Hrvatske na ono što već znaju – Tompsonov repertoar i ideologija nisu nepoznati, niti su skriveni. Uprkos tome, njegov koncert najavljuje se kao praznik, a ljudi se okupljaju u masama, iako znaju o njegovim poreznim aferama, nacionalističkim stavovima i manipulativnim medijskim istupima.

3. Hrvatska kao ogledalo svog junaka

Jedan od ključnih trenutaka u kolumni jeste Rudanina teza:

“Kakav narod, takvi i heroji.”

Ovim želi reći da Tompson nije uzrok, već posledica. On je odraz kolektivnog duha – kako ona kaže, Hrvati znaju sve o njemu, ali to ne menja njihovo divljenje. To implicira dublju kritiku: nije problem samo u pojedincima koji dolaze na koncert, već u celokupnoj društvenoj klimi u kojoj takvi događaji ne samo da su mogući, već se i glorifikuju.

4. Režim kao svakodnevica

Rudan dalje kritikuje zagrebačke vlasti koje će, prema njenim rečima, zatvoriti grad tokom nekoliko dana koncerta. Međutim, ono što ističe nije samo logistički problem, već i izostanak građanskog otpora:

“Gradski će ih očusi i maćehe zaključati… Buni li se iko? Zašto i bi?”

Ova izjava nosi snažnu kritiku prema pasivnosti građana i relativizaciju slobode u društvu koje, kako kaže, ostaje otvoreno samo za kriminalce širokog spektra. Njena poruka je jasna – ili se prilagodi tom modelu ili nestani iz javnog života.

5. Tompson kao simbol NDH 2.0

Najradikalniji deo teksta dolazi kada Vedrana piše o “Nezavisnoj Državi Tompson”. Time se neosporno aludira na NDH (Nezavisnu Državu Hrvatsku), ali ovoga puta u satiričnom, modernizovanom ruhu.

Rudan priznaje da je naivno mislila kako će izbeći “cirkus” time što ne živi u Zagrebu. Međutim, otkriva da su je rođaci i prijatelji iz glavnog grada kontaktirali s namerom da pobegnu iz haosa i dođu kod nje u Rijeku. Time pokazuje kako čak i oni koji nisu Tompsonovi simpatizeri ne mogu pobeći njegovom uticaju.

“Ne možeš pobeći od Tompsona kad živiš u Nezavisnoj Državi Tompson.”

Ova rečenica je ključna – ona sažima čitav stav autorke o društvenoj atmosferi u kojoj jedan muzičar postaje državna institucija, gotovo pa kult ličnosti.

 Gde je granica između kulture i ideologije?

Vedrana Rudan svojim pisanjem ne pokušava da pruži rešenje. Niti poziva na zabranu koncerta, niti sugeriše bojkot. Umesto toga, ona razotkriva hipokriziju, kolektivnu amneziju i normalizaciju ekstremizma kroz figuru jednog izvođača.

Ključne poruke koje se mogu izvući iz njenog teksta su:

• Ne ignorišite ono što je očigledno. Ljudi znaju ko je Tompson – i ipak dolaze.

• Kritikovanje bez akcije je besmisleno. Analize bez odgovornosti služe kao jeftini moralni alibi.

• Sistem je takav jer mu građani to dozvoljavaju. Kada vlast zaključa grad radi koncerta, a niko ne reaguje – problem nije samo u vlastima.

• Kultura je ogledalo društva. Tompson je možda samo pevač, ali njegov uspeh svedoči o stanju duha nacije.

Za kraj – satirična refleksija stvarnosti

Vedrana Rudan nas uči da se sarkazam može koristiti kao oružje protiv apatije. Iako ne nudi lek, njena reč dela kao dijagnoza. Koncert Marka Perkovića Tompsona više nije samo muzički događaj – on je kulturni test, ideološki lakmus papir i političko ogledalo društva.

Ostaje pitanje: da li će građani Hrvatske ikada prestati da ga posmatraju kao “cara”, kako ga Rudan sarkastično naziva – ili će shvatiti da je reč o mnogo više od muzičke figure?