Ima puno dobra u Bosni i Hercegovini, samo ga treba tražiti”, govorio je fra Mato Topić autoru ovog teksta prije šest-sedam godina. Tada je bio župnik Župe Gračac kod Prozora-Rame, a danas je župni vikar u Gornjem Vakufu/Uskoplju.
Toplina ljudskosti u srcu Bosne i Hercegovine
Bosna i Hercegovina, zemlja bogate istorije i složenih društvenih odnosa, često se u svakodnevnom govoru pominje u kontekstu teških tema – političkih nesuglasica, ekonomskih izazova ili istorijskih rana. Ipak, ispod tog sloja površinskih problema, skriva se duboka i često zaboravljena istina: postoji mnogo dobrote u ovom narodu, samo je potrebno pažljivije je tražiti. Ovu misao je jednom prilikom izgovorio fra Mato Topić, katolički sveštenik, koji je time sažeto izrazio nadu u potencijal međuljudske solidarnosti i saosećanja koje prepoznaje u svakodnevnim interakcijama.
Njegove reči ponovo su dobile život zahvaljujući jednoj iskrenoj i emotivnoj priči iz Prozora, mesta koje svedoči da istinska ljudska bliskost i međuvjersko poštovanje nisu samo mogući, već su i stvarni. Glavni akter ove priče je imam Nihad ef. Ahmetović, duhovni vođa i čovek duboke vere, koji se priprema za hadž, sveto muslimansko putovanje u Meku, jedno od pet stubova islama.
Ono što ovu priču čini posebnom nije samo putovanje jednog vernika, već gest koji je pokazao koliko se plemenitosti i ljudske topline može pronaći i među različitima, ukoliko se na to gleda otvorenog srca.
Susret dve vere, jedna ljudskost
Put ka svetom cilju
Imam Nihad Ahmetović, pripadnik Islamske zajednice i predani vernik, sprema se na hadž sa još oko sedamdeset vjernika iz regije koja pripada Mostarskom muftijstvu. Ovo putovanje nije samo fizičko kretanje prema Meki – ono je duhovno pročišćenje, simbol odricanja i predanosti. Pre samog polaska, prema islamskoj tradiciji, organizuje se ikrar dova, zajednička molitva i ispraćaj hadžija, koji predstavlja važan trenutak podrške zajednice.
Iako bi se činilo da je ovo priča o jednom verniku muslimanske vere, ono što je zaista duboko i univerzalno u ovom događaju desilo se upravo na lokalnom nivou – u svakodnevici, u jednostavnom susretu među ljudima.
Neočekivani trenutak dobrote
U objavi na svom profilu, efendija Ahmetović je podelio situaciju koja mu se dogodila sasvim spontano, ali je ostavila dubok utisak na njega – i na mnoge koji su kasnije čitali njegovu priču.
Dok je ulazio u jedan objekat, sreo ga je katolik, njegov sugrađanin iz istog mesta. Taj čovek mu je zahvalio jer ga je video pre nekoliko dana na sahrani jednog zajedničkog sugrađanina koji je tragično izgubio život. Već sama činjenica da jedan imam prisustvuje sahrani pripadnika druge vere govori mnogo – o otvorenosti, poštovanju, i onome što prevazilazi religijske granice.
Efendija je bio iskreno iznenađen što mu se neko zahvaljuje na gestu koji smatra elementarnom ljudskom obavezom. Njegov odgovor bio je jednostavan: „Zar se na tome treba zahvaljivati? To je nešto što bi svi trebalo da činimo.“ Međutim, njegov sugrađanin je, gotovo sa tugom, rekao: „Slažem se, ali sve se poremetilo… Ko danas još gleda šta je ljudski?“
U tom trenutku, katolik mu pruža novac i kaže: „Čujem da ideš na hadž, molim te, uzmi ovo i ručaj negde od mene.“ Imam je pokušao da odbije ponudu, iskreno dirnut, ali mu je čovek rekao: „Hodža, red je red… Insistiram!“
Ta jednostavna rečenica, puna poštovanja i iskrene namere, srušila je sve predrasude i postavila čvrst temelj nečemu mnogo važnijem – ljudskoj bliskosti uprkos razlikama.
Šta ova priča pokazuje?
U ovoj priči istaknuto je nekoliko ključnih vrednosti:
-
Međureligijska tolerancija – Efendija je prisustvovao sahrani katolika ne zato što je morao, već jer je to osećao kao dužnost čoveka.
-
Uzajamno poštovanje – Katolički sugrađanin je pokazao da ceni prisustvo imama, iako mu nije zajedničke vere.
-
Lična velikodušnost – Davanje novca za putovanje drugoj osobi, bez očekivanja i iz iskrene želje da učini nešto lepo.
-
Skromnost i zahvalnost – Imam je bio postiđen i ganut tim činom, shvativši koliko su takve situacije postale retke.
Ovakvi momenti su, nažalost, često zaboravljeni u vrtlogu svakodnevnih problema, medijskih naslova i političkih tenzija. Ali oni postoje – i zaslužuju da se o njima priča.
Traženje dobra – svakodnevna misija
“Ima puno dobra u Bosni i Hercegovini, samo ga treba tražiti.” Ova rečenica fra Mate Topića, s početka teksta, više nije samo puka izreka. Ona je potvrđena i oživljena kroz gest jednog običnog čoveka i jednog imama. Ta rečenica postaje svojevrsni poziv na akciju – da ne posmatramo jedni druge kroz prizmu razlika, već da u svakom čoveku prepoznamo ono što je zajedničko i univerzalno.
U vremenu kada se čini da dominiraju podele, zloba i nepovjerenje, ovakve priče podsećaju da:
-
Dobrota ne poznaje veru ni naciju.
-
Ljudskost je univerzalna vrednost koju svi razumemo.
-
Pojedinačni gestovi mogu imati dubok kolektivni uticaj.
Zato treba da:
-
Ohrabrujemo pozitivne priče.
-
Delimo primere međusobne pomoći i poštovanja.
-
Podsećamo sebe i druge da dobro postoji – samo mu treba dati prostora da se pokaže.
Bosna i Hercegovina, sa svim svojim složenostima, i dalje ima dušu – toplu, ljudsku i sposobnu za saosećanje. Ova priča nije samo o jednom hadžiji i jednom čoveku – ona je ogledalo cele zajednice koja, kada želi, može da živi u harmoniji i uzajamnom poštovanju.
Neka nam to bude podsetnik i motivacija da i mi budemo ti koji čine dobro – ne zbog vere, ne zbog običaja, već zato što je to prirodno, ispravno i ljudski.
