Iza svetla reflektora, glamura i prepoznatljivog osmeha često se kriju priče koje javnost ne vidi. Tako je i u slučaju glumca Lazara Strugara, čiji je život naizgled bio ispunjen uspehom i kreativnim ulogama, ali je u pozadini postojao jedan tih, ali razarajući neprijatelj – zavisnost od psihoaktivnih supstanci.

Lazar je dugo vodio dvostruki život: s jedne strane bio je umetnik kojeg je publika volela, a s druge, čovek u borbi sa demonima koji su ga proganjali još od mladosti. Njegovo iskustvo nije samo lična ispovest, već i dragocena lekcija o tome koliko je zavisnost složena i koliko je teško pronaći put do istinskog izlečenja.

Prvi susreti sa drogama

Lazar je vrlo rano ušao u svet psihoaktivnih supstanci. Već sa četrnaest godina počeo je da eksperimentiše sa marihuanom, što je u njegovim očima delovalo kao bezazlen način da pobegne od stvarnosti i pronađe malo više energije i euforije. Međutim, vrlo brzo je napravio korak koji će odrediti čitavu njegovu mladost – sa sedamnaest godina probao je heroin.

On sam je kasnije govorio da nije bio u pitanju samo hir ili bunt mladosti. Droge su mu delovale kao put ka hemijskoj ravnoteži, način da ućutka bol i prazninu koju je osećao iznutra. Po sopstvenom priznanju, narkomanija za njega nikada nije bila puka fizička zavisnost, već „bolest duha“ – posledica unutrašnjeg osećaja izgubljenosti i odsustva smisla.

Četiri godine zavisnosti

Ova faza trajala je pune četiri godine. Tokom tog perioda Lazar se suočavao ne samo sa fizičkim posledicama, već i sa psihičkim slomovima. Bio je svestan da zavisnost menja njegov odnos sa ljudima, utiče na karijeru i gura ga ka dnu.

Najdramatičniji trenutak desio se kada je, u stanju potpune krize, ostao sam u kući sa pištoljem u ruci, suočen sa dilerom kojem je dugovao novac. Tada je shvatio da je došao do ivice i da mora da bira između života i smrti. Taj trenutak bio je prekretnica – odlučio je da krene putem borbe, koliko god težak bio.

Proces rehabilitacije

Put ka ozdravljenju nije bio kratak. Lazar je ušao u program rehabilitacije koji je trajao čak sedamnaest meseci. Sam opisuje taj period kao kombinaciju intenzivnog fizičkog bola i dubokog mentalnog preispitivanja.

Detoksikacija je bila tek prvi korak. Ono što je bilo još važnije jeste razumevanje zašto je uopšte posegnuo za drogom. Upravo tu je, prema njegovim rečima, ležala suština izlečenja: ne samo izbaciti supstancu iz tela, već pronaći korene problema u sopstvenom biću.

Tokom rehabilitacije snimio je dokumentarni film „Od sumraka do smisla, raspad“, u kojem je bez zadrške pokazao sve faze svoje bolesti i proces oporavka. Film je bio dirljivo svedočanstvo o tome da zavisnost ne razara samo telo, već i dušu, odnose i unutrašnju ravnotežu.

Kritika sistema i zdravstvenih programa

Lazar je često isticao da sistem zdravstvene zaštite u Srbiji ima ozbiljne nedostatke. Prema njegovim rečima:

• tretmani su uglavnom fokusirani na smanjenje štete, a ne na istinsko izlečenje,

• zavisnici se često prebacuju sa heroina na metadon ili buprenorfin, što ublažava posledice za društvo, ali ne rešava njihov lični problem,

• tretman se više doživljava kao socijalna intervencija, a manje kao celovit medicinski i duhovni proces.

Njegove izjave za medije, poput portala Danas.rs, otvorile su važnu raspravu o tome kako zaista treba pristupiti problemu zavisnosti i da li je trenutni sistem sposoban da pruži istinsku pomoć.

Reintegracija kroz rad i disciplinu

Nakon završene rehabilitacije, Lazar nije želeo da se zaustavi na sopstvenom izlečenju. Osetio je potrebu da pomogne drugima. Počeo je da volontira u rehabilitacionom centru Duga u Temerinu, gde je bio aktivno uključen u svakodnevne aktivnosti:

• pomagao je u radu na imanju,

• savetovao mlade zavisnike,

• učio ih kako da ponovo izgrade poverenje i međuljudske odnose,

• prenosio sopstveno iskustvo kao primer da je oporavak moguć.

On je verovao da su pravila i struktura osnov za reintegraciju. Bez discipline i odgovornosti, svaki pokušaj oporavka ostaje na klimavim nogama.

Lazar je naglašavao da lečenje ne prestaje izlaskom iz centra – tada zapravo počinje najteži deo puta. Fizičko telo se relativno brzo oporavi, ali duhovni i emotivni deo čoveka zahteva godine rada i predanosti.

Opasnost od recidiva

Posebno je upozoravao na rizik od povratka starim navikama. Mnogo puta je viđao ljude koji su prošli rehabilitaciju, a ipak se vratili drogama. Razlozi su različiti:

• nedostatak podrške porodice,

• povratak u isto okruženje i društvo,

• osećaj razočarenja kada život ne donese trenutne rezultate.

Zbog toga je stalno ponavljao da oporavak nije linearno putovanje, već neprestana borba sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.

Lična filozofija

U svojim intervjuima i javnim nastupima Lazar je razvio jasnu filozofiju o zavisnosti:

• to nije samo fizička bolest,

• niti samo psihički problem,

• već kombinacija telesnog, emotivnog i duhovnog sloma.

On je smatrao da metadon i slični programi mogu pomoći privremeno, ali da pravi izlaz zahteva dublje razumevanje sopstvenih uzroka, promenu načina života i dugoročan rad na sebi.

Njegov stav je bio u skladu sa mišljenjem stručnjaka iz Centra za psihoaktivne supstance u Beogradu, koji ističu da je jedina trajna rešenja kombinacija medicinskog tretmana i psihosocijalne podrške.

Priča o Lazaru Strugaru nije samo priča o jednom čoveku i njegovoj borbi sa drogom. To je ogledalo jednog sistema, jednog društva i jedne univerzalne ljudske slabosti.

On je kroz sopstvenu patnju pokazao da:

• zavisnost može da se dogodi bilo kome,

• borba sa njom nije kratkotrajna, već dugotrajna i iscrpljujuća,

• oporavak je moguć, ali zahteva disciplinu, istrajnost i podršku.

Najvažnija poruka koju Lazar šalje jeste da droga nikada nije samo pitanje tela, već i duše. Tek kada čovek pronađe smisao i unutrašnji mir, može da kaže da je istinski izašao iz začaranog kruga zavisnosti.

Njegovo iskustvo, dokumentovano kroz filmove, intervjue i rad u rehabilitacionim centrima, ostaje kao svedočanstvo i putokaz drugima. Ujedno, njegova priča je i apel društvu i institucijama da promene pristup – da ne nude samo zamenu jedne supstance drugom, već da otvore vrata ka istinskom izlečenju i ponovnom povezivanju čoveka sa sobom i drugima.