Ljiljanu je otac ostavio kada je imala 5, ni na srahnau njene majke nije hteo da dođe: Kad je nazvao posle 41 godinu , iznenadila se njegovom reakcijom

Priča o Ljiljani Habjanović Đurović predstavlja dirljiv primjer kako se osobna bol i životni izazovi mogu pretvoriti u kreativnu snagu. Već od najranijeg djetinjstva, Ljiljana je bila suočena sa gubicima i nepravdom, što je oblikovalo ne samo njen karakter, već i njen književni put. Njeno odrastanje, ispunjeno tugom i siromaštvom, pokazuje da čak i kroz najteže trenutke može izrasti unutrašnja snaga i sposobnost da se stvori nešto trajno i vrijedno. Ova priča nije samo priča o teškoćama, već i o upornosti, ljubavi i učenju kako iz patnje izvući životne lekcije koje oblikuju čovjeka.

Rani život i porodica

Ljiljana je već sa pet godina doživela svoju prvu veliku emocionalnu ranu. Dok je živjela u Kruševcu, probudila se jedne noći uz majčin tihi, potresni plač. Tada je shvatila da je njen otac napustio porodicu i otišao u Zagreb, tražeći novi život u kojem za njih nije bilo mesta. Ova rana, iako tiha, ostavila je dubok trag – majčina bol postala je svakodnevica koju je Ljiljana s tugom posmatrala.

Kada su se ona i majka preselile u Zagreb, životna situacija se nije popravila. Naprotiv, nekoliko godina kasnije, otac je odlučio da ih vrati u Kruševac, bez ikakvog kajanja, ostavljajući ih na milost i nemilost životu. Ljiljana je doživela dodatni šok kada se, pet godina kasnije, otac nije pojavio ni kada je njena majka Radmila umrla u 35. godini života.

U tom periodu, jedina osoba koja joj je pružala pravu podršku bila je baka Jelena. Ona je bila stub Ljiljaninog odrastanja – moralna, puni ljubavi i nepopustljiva u svojim vrednostima. Od bake je naučila nekoliko ključnih životnih lekcija:

• Svaka žena mora imati svoju nezavisnost, „parče hleba“, kako bi živela dostojanstveno.

• Ništa vredno ne dolazi bez truda – poruka koja je kasnije postala temelj ne samo njenog privatnog života, već i njenog književnog stvaralaštva.

• Ljubav i poštovanje prema sebi su osnovni preduslovi da bi se podnosile životne nepravde.

Ova životna uputstva bake Jelene postala su kompas kroz životne izazove.

Odnos s ocem i životne prepreke

Otac se povremeno vraćao u njen život, ali ti susreti nisu donosili trajnu povezanost. Za njen šesnaesti rođendan, posetio ju je na nekoliko dana, što je probudilo nadu da bi njihov odnos mogao da se popravi. Međutim, već naredne godine otišao je u Australiju, a kada je Ljiljana postala punoljetna – prestao je da šalje izdržavanje.

Uprkos tome, ona je nastavila da živi sa bakom, oslanjajući se na majčinu skromnu penziju i pomoć dobrih ljudi koji su joj omogućili stipendiju. Kako je kasnije sama priznala, bez te podrške morala bi da prekine školovanje.

Više od četiri decenije sudbina je nastavila da je izaziva. U jesen 2012. godine javila joj se polusestra iz očevog drugog braka s željom da se sretnu. Ljiljana je pomislila da njen otac, svestan starosti i blizine kraja, traži oproštaj. Bila je spremna da mu ga pruži, ali susret je doneo novo razočaranje – ponašao se kao da ništa nije prošlo, kao da pola veka udaljenosti nije postojalo. Za Ljiljanu, otac je ostao stranac, a dve godine kasnije preminuo je usamljen, bez porodice, u staračkom domu u Zagrebu.

Majka i rana inspiracija

Suprotno hladnom odnosu s ocem, majka Radmila ostala je simbol topline i podrške. Iako je život učinio majku setnom, ona nikada nije prestala da veruje u Ljiljanin talenat. Kupovala joj je knjige, među kojima i zbirke bajki svih naroda sveta, i ponosno čuvala prve objavljene pjesme svoje kćerke.

Od majke je Ljiljana naučila važnu životnu lekciju: nikada ne treba davati ljubav onome ko je ne zaslužuje. Ova rana, ispunjena gubitkom i tugom, istovremeno je postala izvor inspiracije. Iz te patnje izrastala je snaga i kreativni potencijal, što je kasnije definisalo njen književni opus.

Školske godine i rani talent

U školskim danima, Ljiljana je bila poznata kao „ona mala što stalno vuče knjige iz biblioteke“ ili „ona koja lepo piše“. Već tada je osvajala nagrade na literarnim i istorijskim takmičenjima. Iako su je mnogi smatrali sanjarkom, ona je neumorno gradila put ka pisanju.

Njen rad i posvećenost kasnije su prepoznati kroz prestižne nagrade, uključujući i Vidovdansku nagradu, čime je postala prva žena koja ju je osvojila. Kruševčani je danas pamte ne samo po teškom detinjstvu, već kao književnicu čija dela postaju deo kolektivne kulture.

Stvaralačka snaga iz tuge

Ljiljanin život pokazuje da iz tuge može proizaći stvaralačka moć. Lekcije koje je naučila oblikovale su njen put:

1. Iz majčine ljubavi i gubitka: naučila je da se ne voli bezrezervno i da ljubav treba biti uzvraćena.

2. Iz bakinog učenja: naslijedila je snagu, praktičnu mudrost i samostalnost.

3. Iz sopstvenog iskustva: razvila je spoznaju da bol može postati inspiracija za stvaralaštvo.

Ova kombinacija ličnih iskustava, učenja i unutrašnje snage oblikovala je Ljiljaninu sposobnost da kroz reč leči, podseća i inspiriše.

Književni opus i nasleđe

Dela Ljiljane Habjanović Đurović protkana su istorijskim motivima, duhovnim porukama i dubokim ljudskim emocijama. Svaka rečenica nosi trag devojčice iz Kruševca koja je, kroz majčinu tugu i bakin zagrljaj, stvorila svet u kojem reč postaje utočište i snaga.

Njena književnost je dokaz da se iz teškoća može roditi stvaralac čija reč inspiriše i povezuje generacije. Iako život nije bio milostiv, ona je uspela da iz ranih trauma izgradi život ispunjen umetničkim dostignućima i moralnim vrednostima.

Priča Ljiljane Habjanović Đurović je svedočanstvo da čovek, i kada je obeležen gubicima i nepravdom, može razviti hrabrost i kreativnu moć. Njeno odrastanje, obeleženo majčinom tugom, bakinim učenjima i ocem koji je bio odsutan, pokazuje da svaka rana može postati polazište za stvaranje nečeg vrednog.

Danas, kao priznati književnik i simbol istrajnosti, Ljiljana ostaje inspiracija generacijama: dokaz da kroz životne nedaće može izrasti umetnik čija reč leči, osnažuje i nadahnjuje. Njena životna priča i dela pokazuju da čak i kroz najmračnije trenutke postoji put do svetlosti – put kroz pisanu reč, kroz ljubav, i kroz neprekidnu potragu za smislom i pravdom.