Marija Šerifović spasila sina Nade Topčagić:Ležao NEPOMIČNO Srce mu je stalo

Nada Topčagić otvorila dušu: “Da mi je sin umro, otišla bih za njim”

Drama na Jahorini koju nikada neće zaboraviti

Nada Topčagić, legendarna pevačica narodne muzike, nikada neće izbrisati iz sećanja tragične trenutke iz 2010. godine kada je njen sin Mikica zamalo izgubio život tokom skijanja na Jahorini. Ono što je trebalo da bude bezbrižan dan pretvorilo se u noćnu moru koja je promenila živote cele porodice.

“Ne daj Bože nikome ono što sam ja doživela,” rekla je Nada, jedva suzdržavajući suze dok je evocirala bolna sećanja. “Strašno je gledati svoje dete kako nestaje pred očima, a ti ne možeš ništa da uradiš. Srce mu je stalo, iskrvario je… Ja nisam znala hoću li ga ujutro videti živog.”

Mikica je posle teškog pada dvadeset minuta ležao na snegu, čekajući pomoć koja je kasnila. U tom vremenskom razmaku, kako Nada kaže, svaki sekund je bio borba između života i smrti.

“Ako njega nema – nema ni mene”

U trenucima kada su lekari vodili trku s vremenom da mu spasu nogu i život, Nada je prošla kroz najdublje lične ponore.

“Verujte mi, da mi je Mikica umro, momentalno bih digla ruku na sebe. Nije me bilo briga za ništa. Ako nema njega – nema ni mene.”

Njene reči paraju srce i svedoče o snazi i ranjivosti majčinske ljubavi, kao i o dubini emocionalnog bola s kojim se suočila.

Čudo posle kome: “Bog nas je pogledao”

Nakon dana provedenih u komi, Mikica se probudio – i taj dan porodica Topčagić danas slavi kao njegov drugi rođendan.

“Bog nas je pogledao. Moj sin je danas živ, zdrav, lep kao lutka… Ima svoju decu, moju unučad, koje obožavam.”

Nada s ponosom ističe da Mikica danas vodi ispunjen porodični život, ali priznaje da su ti dani bili najteži u njenom životu: bez sna, bez apetita, bez kontrole nad realnošću.

Marija Šerifović – junakinja iz senke

U najkritičnijim momentima, Marija Šerifović je, bez mnogo razmišljanja, ponudila pomoć koja je mogla biti presudna.

“Kada je čula za nesreću, odmah je ponudila da pošalje helikopter. To se ne zaboravlja. Mariji ću biti zahvalna dok sam živa.”

Nada dodaje da su se tih dana javljali i drugi kolege – Marinko Rokvić, Snežana Đurišić, Goca Božinovska – svi su nudili reči podrške i pomoć. Ali Marija je bila ta koja je reagovala odmah i konkretno.

Kroz pakao i nazad: “Nisam znala ni gde sam ni ko sam”

Nada priznaje da su dani posle nesreće bili emotivno iscrpljujući. Mikica nedeljama nije osećao stopalo, a ona sama je živela u stanju potpune iscrpljenosti.

“Život mi se pretvorio u pakao. Nisam znala ni gde sam ni šta radim. Samo sam želela da moje dete preživi.”

Zahvalnost koja traje večno

Danas, više od deceniju kasnije, Nada o svemu govori sa knedlom u grlu, ali i sa ogromnom zahvalnošću. Kaže da joj je vera u Boga i ljubav prema sinu pomogla da izdrži.

“Bog je svemoćan. Pomogao nam je. Mikici je dao zdravlje, a meni najlepši dar – unuke.”

Lekcija o ljubavi, nadi i ljudskosti

Priča Nade Topčagić ne govori samo o tragediji, već o snazi majčinske ljubavi, o važnosti blagovremene pomoći i o tome koliko mali gestovi nekih ljudi mogu spasiti čitav nečiji svet.

U vremenu kada često zaboravljamo šta su prave vrednosti, Nada nas podseća da su životi sačinjeni od trenutaka, ljudi i ljubavi koja nikada ne odustaje.