Nepodnošljivi gubitak: Priča o bolu, snazi i nadi
Gubitak deteta je iskustvo koje se ne može opisati rečima. Kada dete umre, svet roditelja se urušava. Bol je uvek ista, bez obzira da li je u pitanju pobačaj, mrtvorođena beba, smrt odmah nakon rođenja ili kasnije tokom života. Svaki roditelj koji je doživeo ovakav gubitak nosi neizbrisivu ranu u duši.
Međutim, gubitak jednog deteta je težak, ali kada troje dece umre zaredom, bol postaje nesaglediva. Tuga, stres, bes, samooptuživanje, neprospavane noći i osećaj bespomoćnosti postaju svakodnevni pratioci. Postavlja se pitanje kako nastaviti dalje kada se budućnost tri puta zaredom uruši?
Put kroz bol i patnju
Jedna od onih koja je prošla kroz ovaj pakao je Mateja Bartolj, 36-godišnja medicinska sestra i šefica endoskopije na Klinici Doktor 24 u Ljubljani. Rođena u Krki kod Ivančne Gorice, Mateja je za magazin Jana podelila svoju potresnu priču o bolu, gubicima, ali i nadi koja se rodila nakon najveće tuge.
Trauma koja ne prolazi
Mateji je trebalo mnogo vremena da se suoči sa gubitkom troje dece i da pronađe snagu da o tome javno govori. Međutim, praznina koju ostavlja smrt deteta nikada se ne može u potpunosti popuniti. Ona ističe da je ljubav prema izgubljenoj deci večna, ali drugačija od one koju pružate deci koju možete zagrliti, ljubiti i posmatrati kako rastu.
Posebno bolno sećanje vezano je za njeno troje mrtve dece. „Bilo je strašno jer sam imala mnogo mleka u grudima, ali nisam imala dete koje bih mogla da hranim, negujem, grlim i o kome bih brinula. Ostale su mi samo suze i osećaj nemoći.“
Ali, umesto da ostane kod kuće na bolovanju, Mateja je odlučila da se vrati na posao odmah nakon smrti svog deteta. „Tako nisam stalno razmišljala o svojoj nesreći.“ Njena strast prema poslu i pomaganje drugima bili su jedina uteha u tom periodu.
Sećanje na izgubljenu decu
Mateja danas ima dve zdrave devojčice – Liou (7) i Isu (4), koje su takođe rođene pre vremena. Zajedno sa suprugom Dejanom, laboratorijskim asistentom na patologiji Onkološkog instituta u Ljubljani, jednom mesečno posećuju grob svoje dece na ljubljanskim Žalama.
Njene devojčice znaju da su tamo sahranjeni njihov brat i sestra. Kada dođu na grob, zajedno pevaju pesmu, mole se Svetom anđelu i pale sveću. Za Mateju, njena izgubljena deca su i dalje deo njene porodice, jednako važni kao i njene dve ćerke.
Ipak, Mateja naglašava da joj je nakon smrti svakog deteta bila potrebna stručna psihološka podrška, ali je nije dobila. Tek nakon trećeg gubitka dobila je nekoliko psiholoških sesija u porodilištu u Ljubljani, ali ni to nije bilo dovoljno.
Izgled može da prevari
Na prvi pogled, Mateja izgleda kao snažna žena. Međutim, iza te spoljašnje snage krije se priča o neizmernom bolu.
„Potekla sam iz verske porodice i oduvek sam bila veoma aktivna u crkvi. Ali posle smrti trećeg deteta, bila sam besna na Boga. Uzalud sam se pitala šta sam to loše učinila da bih zaslužila ovakvu patnju.“
Gubitak nije pogodio samo nju – njen suprug je takođe patio, ali je bio njen najveći oslonac. U selu iz kog dolazi, smrt je i dalje tabu tema, pa su tokom perioda žalosti bili uglavnom sami.
„Sa mnom je patio samo moj muž, jedina osoba koja me razume i voli. Tokom dana smo nekako funkcionisali, ali noći su bile teške. Plakala sam, vikala, pitala šta bi bilo da sam uradila nešto drugačije.“
Zaključak: Svetlo posle tame
Iako su Mateja i njen suprug pretrpeli neizreciv bol, uspeli su da pronađu snagu da nastave dalje. Danas su roditelji dve zdrave devojčice, ali njihovo sećanje na izgubljenu decu ostaje večno.
Njihova priča je svedočanstvo o tome koliko je bolan, ali i snažan roditeljski duh. Iako smrt dece ostavlja neizbrisiv trag, ljubav, podrška i vreme mogu pomoći da se pronađe nova svrha i snaga za nastavak života.
Mateja danas pomaže drugima ne samo kroz svoj posao, već i kroz sopstveno iskustvo – jer zna koliko je važno razgovarati o boli, ne skrivati je i pronaći put ka izlečenju, ma koliko on bio dug i težak.
