Priča o strahu, hrabrosti i empatiji u porođaju
Sa 25 godina, imala sam priliku da postanem majka. Međutim, put do tog trenutka bio je ispunjen neizvesnostima i strahovima. Na početku trudnoće, suočila sam se sa krvarenjem, što je izazvalo paniku. Moja doktorka, koju sam kasnije nastavila posećivati i privatno, savetovala mi je da uzimam progesteron kako bih podržala trudnoću. Iako je to bio izazovan period, moja devojčica je napredovala, što me ispunjavalo nadom.
Kako se termin porođaja približavao, odlučila sam da se redovno kontrolišem kod doktora sa kojim sam planirala porođaj. Želela sam da se porodim prirodnim putem, ali nedeljama pre termina, CTG (kardiotokografija) je pokazivao sumnjive signale. Tokom nedelje, nekoliko puta sam bila podvrgnuta ovom testu. Nažalost, rezultati su pokazivali da nisam otvorena, a svaki put je moj strah rastao.
Konačno, šesti dan nakon termina, primili su me u bolnicu. Doktor mi je rekao da od ponoći ne pijem i ne jedem, a onda smo se pripremali za ono što će uslediti. Tog dana, strah me obuzimao. Razgovarala sam sa svojom devojčicom, te je rečenice poput: “Sunce mamino, vreme je da upoznaš svog tatu” pružale mi neku vrstu utehe.
Uveče, situacija se promenila. Dežurni doktor, nakon što je ponovo radio CTG na različitim aparatima, izdao je alarmantnu informaciju: “Hitan carski rez, bebi nestaje vazduha.” Pokušala sam da ostanem smirena, duboko dišući, svesna da panika može samo pogoršati situaciju.
Srećom, moja devojčica je na kraju bila dobro. Bila sam beskrajno zahvalna tom doktoru koji je preuzeo odgovornost. Iako sam medicinska sestra u istoj bolnici, nisam želela da namećem svoje koleginice. U takvim trenucima, podrška i strpljenje su postali ključni, a jedina osoba koja je sa razumevanjem odgovarala na moja pitanja bila je žena koja je, igrom slučaja, poznavala mog supruga.
Nažalost, i dalje nosim u sebi bolne uspomene na upaljenu venu od braunile i na sestre koje su izostale kada su mi bile najpotrebnije. Iako sam se trudila da budem najbolja u svom poslu i da se prema svima odnosim s empatijom, postavljam sebi pitanje kada smo kao ljudi postali tako neosetljivi? Da li se ikada pitaju kako bi se one osećale na mom mestu?
Ova iskustva me podsećaju na važnost ljudske povezanosti u najtežim trenucima. U svetlu porođaja, svi mi imamo odgovornost ne samo da pružimo medicinsku pomoć, već i da budemo tu jedni za druge sa razumevanjem i saosećanjem. Empatija može promeniti tok jedne situacije, a to je lekcija koju ću zauvek nositi sa sobom.
