Trideset devet radnika iz fabrike u Rumi je povređeno, dok su tri osobe preminule, uključujući i jednu u operacionoj sali.

Tragedija koja je pogodila Rumu i Sremsku Mitrovicu 17. oktobra potresla je cijelu Srbiju i region. Tog kobnog dana, autobus pun radnika fabrike iz Rume sleteo je s puta na relaciji Sremska Mitrovica–Jarak, završivši u kanalu pored puta. U nesreći su tri osobe izgubile život, dok je trideset devet radnika zadobilo teške povrede, od kojih su mnogi hitno prebačeni u Opštu bolnicu u Sremskoj Mitrovici.

Dok su se ekipe Hitne pomoći, vatrogasci i medicinsko osoblje borili da spasu što više života, u bolničkim hodnicima odvijale su se scene bola, suza i očaja. Čitava zajednica ujedinila se u pokušaju da pruži pomoć, dok su Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Crveni krst uputili apel svim humanim ljudima da doniraju krv i pomognu povređenima.

Ovaj tekst donosi detaljno prepričan tok događaja, atmosferu iz bolnice, ispovesti preživelih i herojski napor medicinskog osoblja, koje se u noći nesreće suočilo sa jednom od najtežih situacija u svojoj karijeri.

1. Nesreća koja je šokirala Srbiju

Popodne 17. oktobra bilo je kao i svako drugo za radnike fabrike u Rumi. Autobus koji ih je svakodnevno prevozio sa posla krenuo je uobičajenom rutom ka njihovim domovima. Međutim, nekoliko kilometara od Sremske Mitrovice, na delu puta prema Jarku, došlo je do tragedije.

Autobus u kojem se nalazilo više od 85 putnika iznenada je sleteo s puta i upao u kanal. Još se utvrđuju uzroci nesreće, ali svedoci navode da je vozilo iznenada izgubilo kontrolu, što je dovelo do prevrtanja. U samo nekoliko trenutaka, miran povratak kući pretvorio se u haos.

Vatrogasne ekipe i policija brzo su stigle na lice mesta, ali prizor koji ih je dočekao bio je stravičan: prevrnut autobus, polomljena sedišta, krv i povici ranjenih ljudi. Odmah je započela akcija spašavanja — vatrogasci su rezali lim da bi došli do zaglavljenih putnika, dok su ekipe hitne pomoći prevozile povređene u bolnicu.

2. Bolnica pod opsadom – noć bola i borbe za život

U Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici, osoblje se suočilo sa situacijom kakvu, prema sopstvenim rečima, ne pamte u svojoj karijeri. Hodnici su se u rekordnom roku ispunili povređenima. Čuli su se jauci, plač, pozivi u pomoć.

Jedan od svedoka opisuje prizor:

„Doktori su trčali hodnicima, iz jedne ordinacije u drugu, sestre su pomagale ranjenima na podu. Sve je bilo puno ljudi, svi su nešto dozivali.“

Medicinske ekipe, i one koje nisu bile u smeni, hitno su pozvane. Iz garaže su donošeni pomoćni kreveti, improvizovane postelje, da bi svi mogli biti zbrinuti. Svaka ruka bila je dragocena.

Jedna doktorka, u trku, objašnjavala je kolegama:

„Imamo mnogo pacijenata u operacionoj sali, situacija je jako loša. Svi će ostati duže.“

U tom haosu, pojedine scene su duboko potresle prisutne. Žena kojoj je majka preminula u nesreći, dok su i njoj lekari ukazivali pomoć, kroz jecaje je vikala:

„Jao, ne, Bože, zašto? Moja mama, ode moja mama!“

Taj vapaj odzvanjao je hodnikom i svima koji su ga čuli urezao se u pamćenje kao simbol ljudske tragedije.

3. Svedočanstva preživelih

Među povređenima, mnogi su bili u stanju šoka. Jedna žena, držeći se za glavu, rekla je svom sinu:

„Padali smo sine, jedni preko drugih. Videla sam kako su ljudi zaglavljeni između sedišta. Meni samo glava boli, ali oni… oni nisu imali sreće.“

Drugi povređeni muškarac, vidno uznemiren, upitao je:

„Au, ljudi, šta je ovo bilo? Koliki je taj autobus bio, odakle ovoliko ljudi?“

Njegovo pitanje nije imalo odgovor. Nesreća je bila toliko velika da ni osoblje, ni svedoci, nisu uspeli da pojme razmere katastrofe.

Prema rečima doktora iz Hitne pomoći, prizor na mestu nesreće bio je potresan i gotovo nadrealan.

„Neki su jaukali, neki su ležali nepomično. Dvoje su već bili mrtvi kada smo stigli. Uspeli smo da izvučemo sve, ali slike će mi ostati zauvek u glavi,“ rekao je jedan od lekara.

4. Gubitak i očaj porodica

Dok su lekari davali sve od sebe da spasu što više života, porodice povređenih i poginulih okupljale su se ispred bolnice, čekajući vesti. Noć je bila duga, puna straha i neizvesnosti. Ljudi su stajali ispred vrata hitne službe, držeći se za ruke, moleći se.

Tri porodice su u toj noći izgubile svoje najdraže. Dve osobe su preminule na licu mesta, dok je jedna žena izgubila bitku u operacionoj sali. U trenutku kada im je saopštena vest, hodnicima su odjekivali krici bola.

Jedan od svedoka rekao je da nikada neće zaboraviti taj trenutak:

„Nije bilo osobe koja nije plakala. Sestre su pokušavale da uteše one koji su saznali najgore vesti, ali kako da utešiš nekoga ko je izgubio dete, majku, supruga?“

Tuga i bol tog dana nisu bili samo lični — čitav grad je tugovao.

5. Herojska borba medicinskog osoblja

Uprkos šoku i iscrpljenosti, lekari i medicinske sestre pokazali su izuzetnu hrabrost i profesionalnost. Niko nije napustio bolnicu dok svi povređeni nisu bili zbrinuti. Oni koji su završili smenu, vraćali su se dobrovoljno da pomognu.

Jedna doktorka je kasnije izjavila:

„Sve sale su bile pune, sve ruke zauzete. Ovako nešto ne pamtimo. Ali niko nije odustajao.“

Njihov rad i požrtvovanost bili su svetla tačka u noći tame. Upravo zahvaljujući brzoj reakciji medicinskog tima, mnogi povređeni su stabilizovani i prebačeni na dalje lečenje.

6. Odziv zajednice – apel za doniranje krvi

U satima nakon tragedije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Crveni krst uputili su javni apel svim građanima:

„Potrebna je krv svih krvnih grupa. Pozivamo sve humane ljude da se odazovu i pomognu povređenima.“

Odziv građana bio je izvanredan. Ljudi iz Rume, Mitrovice i okolnih mesta dolazili su dobrovoljno, čekali u redovima da daju krv. To je pokazalo da solidarnost i humanost još uvek postoje u najtežim trenucima.

Pored toga, lokalne samouprave i preduzeća ponudile su logističku pomoć porodicama povređenih i poginulih, organizujući prevoz i smeštaj za one koji su dolazili iz udaljenijih mesta.

Tragedija koja se dogodila na putu između Sremske Mitrovice i Jarka ostaće duboko urezana u sećanje svih koji su toga dana izgubili svoje voljene, ali i onih koji su svedočili ljudskoj patnji i hrabrosti. Tri izgubljena života i desetine povređenih podsećaju da u trenutku nepažnje može nestati čitav svet.

Ali, uprkos svemu, iz tame ove tragedije iznikla je i svetla strana ljudskosti:

• lekari i sestre koji su neumorno radili,

• vatrogasci i spasioci koji su rizikovali živote,

• građani koji su donirali krv i pružili podršku,

• i porodice koje su, uprkos gubitku, pokazale dostojanstvo i snagu.

Ova nesreća postala je simbol ne samo bola, već i zajedništva. U danima tuge, ljudi su pokazali da humanost nema granica, da u najtežim trenucima srce Srbije kuca najjače.

Sjećanje na žrtve ove nesreće živeće dugo, a njihova imena biće opomena svima — da cijenimo život, da poštujemo saobraćajna pravila, i da nikada ne zaboravimo da iza svake vijesti stoje ljudi, porodice i sudbine.