“NEMA MOG HADŽE…” Supruga Halida Bešlića neutešna, njene reči diraju pravo u srce: Poznata pevačica podelila tužne detalje

U srcu Sarajeva, grada u kojem su emocije često isprepletane s muzikom i sećanjem, održan je skup posvećen jednom od najvoljenijih umetnika – Halidu Bešliću. Njegov odlazak ostavio je neizbrisivu prazninu, ali i snažan osećaj zajedništva među ljudima koji su ga voleli, poštovali i odrasli uz njegove pesme.

Okupljeni građani, prijatelji i kolege došli su da mu odaju poslednju počast, a među njima se posebno izdvojila Hanka Paldum, dugogodišnja prijateljica i saradnica, čiji je emotivni govor dirnuo svakog prisutnog. U trenutku kada su se reči pretvorile u suze, postalo je jasno da Sarajevo ne oplakuje samo pevača – već čoveka koji je bio simbol dobrote, porodične topline i umetničke iskrenosti.

Sećanja koja su oživela Sarajevo

Na skupu koji je održan u centru grada, vladao je poseban mir, onaj koji nastaje kada hiljade ljudi ćuti iz poštovanja. U toj tišini čulo se samo lagano šuštanje cveća i tiho jecanje prisutnih. Atmosfera je bila obojena tugom, ali i ponosom – ponosom što je grad imao priliku da bude dom čoveku koji je svojom pesmom spajao generacije.

Novinari su zabeležili da je Sarajevo toga dana disalo sporije, kao da se i samo oprašta od jednog od svojih sinova. Građani su donosili sveće i slike, a pesme Halida Bešlića tiho su odzvanjale sa obližnjih prozora i automobila.

Hanka Paldum – glas prijateljstva i bola

Kada je Hanka Paldum izašla pred okupljene, zavladala je potpuna tišina. Poznata po svojoj snazi i izražajnosti, ovoga puta je govorila glasom koji je podrhtavao od emocija.

Govoreći o uspomenama koje je delila s Halidom, Hanka je podsetila prisutne na njihove zajedničke nastupe, putovanja i trenutke kada su zajedno pevali pesme koje su postale večne. Posebno se osvrnula na pesmu „Neću, neću dijamante“, za koju mu je davno rekla da će postati veliki hit. Sa suzama u očima, prisetila se tog trenutka i dodala:

„Bosna je izgubila velikog čoveka, kao i svi oni kojima je ljubav bila pokretačka snaga u životu.“

Njene reči nisu bile samo omaž umetniku, već i prijatelju koji je umeo da u svakoj situaciji pronađe dobrotu i razumevanje.

Porodica kao središte njegovog sveta

Hanka je tokom govora više puta naglasila koliko je Halid bio privržen porodici. Njegova supruga Sejda, sin Dino i unučice bili su njegov najveći ponos. U svetu muzike, gde su putovanja i javni život često na prvom mestu, Halid je uspeo da ostane porodičan čovek — tih, veran i pažljiv.

Ispričala je i jedan dirljiv trenutak iz njihovog poslednjeg razgovora, koji svedoči o dubini njegove ljubavi:

„Mene ništa ne boli. Sejdu moju boli, mene ne boli.“

Te jednostavne reči, koje su odjeknule u sali, postale su simbol Halidove životne filozofije – da se prava snaga čoveka ogleda u brizi za druge, a ne u sopstvenom komforu.

Kada je Hanka izgovorila te reči, publika je zanemela. Njihov sin Dino nije mogao da zadrži suze, a mnogi su u tom trenutku shvatili koliko je duboka bila Halidova posvećenost porodici.

Trenutak bola i ljudskosti

Kako je govor odmicao, emocije su postajale sve jače. Hanka je pokušavala da zadrži suze, ali se u jednom trenutku slomila.
Dok se prisećala zajedničkih uspomena, pozlilo joj je od tuge i napora. Prisutni su brzo reagovali, pomogli joj da siđe s bine i okružili je podrškom. Taj momenat nije bio samo znak fizičke slabosti, već dokaz koliko je duboko proživljavala gubitak prijatelja.

Publika je ustala, a mnogi su zaplakali zajedno s njom. U tom zajedničkom suzdržanom plaču ogledala se istinska solidarnost i zajedništvo koje je Halid uvek inspirisao.

Halid Bešlić – simbol epohe

Tokom skupa više puta se isticalo da je Halid Bešlić bio mnogo više od muzičara. On je bio simbol jedne epohe narodne muzike, čovek koji je kroz jednostavne stihove prenosio duboke emocije.

Njegove pesme bile su hronika života običnih ljudi — priče o ljubavi, gubitku, čežnji i radosti. Mnogi su u njima pronalazili deo sebe, što je razlog zbog kojeg su njegove melodije trajale decenijama.

Hanka je rekla da je Halid bio „neposredan, svoj i iskren čovek“, što su svi znali, ali su toga dana još jednom osetili u njegovom odsustvu.

Snaga prijateljstva i umetničke povezanosti

Njihov odnos nije bio samo profesionalan, već i duboko prijateljski. Pripadali su generaciji umetnika koja je stvarala iz srca, a ne iz potrebe za slavom.

Hanka Paldum je istakla da su zajednički trenuci s Halidom oblikovali njen identitet:

• Zajednički koncerti širom bivše Jugoslavije

• Nastupi u kojima su se međusobno dopunjavali glasom i emocijom

• Prijateljstvo koje je trajalo i van scene

Njihova saradnja bila je primer iskrene umetničke povezanosti, bez rivalstva, s dubokim poštovanjem.

Poruka Sejde Bešlić i tuga porodice

Posebno emotivan deo govora bio je trenutak kada je Hanka prenela reč Sejde Bešlić nakon Halidove smrti:

„Nema mog Haldže.“

Te tri reči odzvanjale su u srcima svih prisutnih. One su bile više od žalopojke – bile su simbol nenadoknadivog gubitka, ali i svedočanstvo o velikoj ljubavi koja ne prestaje ni kad fizički život stane.

Publika je ćutala, ali u toj tišini čulo se mnogo toga: tuga, zahvalnost, i ponos što su bili deo njegovog vremena.

Muzika kao živa uspomena

Halidove pesme, kako je Hanka rekla, više nisu samo pesme — one su uspomene, molitve i svedočanstva o ljudskosti.
Njegov opus predstavlja muzičku mapu jednog naroda, isprepletanu tugom, radošću i nadom.

Zato se i danas, kada njegove pesme zazvuče, u ljudima budi osećaj topline i bliskosti.
U njima je sačuvan duh Balkana – emotivan, tvrd, ali pun ljubavi.

Značenje komemoracije kod Večne vatre

Prema izveštajima medija, događaj kod Večne vatre imao je i dublje značenje.
Nije to bila samo komemoracija, već i podsećanje na vrednosti koje je Halid živeo:

• Ljubav kao pokretačka snaga

• Porodična povezanost kao temelj sreće

• Skromnost kao merilo istinske veličine

• Humanost kao način postojanja

Tog dana, Sarajevo je, makar na trenutak, vratilo te vrednosti sebi.

Kada se komemoracija završila, nad gradom je zavladao mir. Ljudi su palili sveće, ostavljali cveće i tiho odlazili. U vazduhu je ostala mešavina tuge i zahvalnosti.

Hanka Paldum, iako potresena, ostala je simbol snage. Njene reči, „Bosna je izgubila velikog čoveka“, ostaće zapisane kao svedočanstvo iskrenog prijateljstva.

Ovaj skup nije bio samo oproštaj — bio je zavet. Zavet da će Halidova muzika i njegova životna filozofija ljubavi, dobrote i poštenja nastaviti da žive među ljudima.

Halid Bešlić ostaje u sećanju ne samo kao jedan od najvećih pevača, već kao čovek koji je znao da voli, prašta i razume.
Njegov odlazak nas podseća da najveće bogatstvo nisu aplauzi, već trag koji ostavimo u srcima drugih.

I dok Sarajevo ćuti pod nebom koje još nosi odjek njegovog glasa, pesme Halida Bešlića nastavljaju da žive – kao dokaz da prava emocija nikada ne umire.