Odgajali ga majka Barija i otac Malzam, a on se molio Svetoj Petki: Džej je svake godine obeležavao svetiteljku, a sahranjen po ovim običajima

Lik koji je prerastao scenu

Džej Ramadanovski, čovek iz naroda, pevač u čijim su stihovima mnogi prepoznali sopstvene tuge, radosti i snove, nije bio samo izvođač. Bio je simbol jednog vremena, duh ulice, iskreni boem koji je iza sebe ostavio mnogo više od hitova. Iako je često opisivan kroz prizmu svoje burne karijere i specifičnog glasa, njegova prava vrednost ogledala se u onome što je radio kad reflektori nisu bili upereni ka njemu.

Njegova životna priča bila je daleko od stereotipa – bila je to priča čoveka koji je živio autentično, otvorenog srca i bez maske. Vjera, duhovnost i humanost utkane su u svaku njegovu gestu, bez obzira na to koliko javnost to primećivala ili ne.

 Tišina vere, glas duše

Skromnost kao put ka svetom

Iako je bio poznat širom bivše Jugoslavije, Džej nikada nije nosio imidž svetitelja niti pokušavao da se predstavi kao duhovni autoritet. Njegov pristup veri bio je nenametljiv, ali duboko ukorenjen. U tišini, daleko od očiju javnosti, često je odlazio u kapelu Svete Petke na Kalemegdanu, gde bi palio sveće i ostavljao pomoć za one koji nemaju.

Jedna starija žena koja je radila u crkvi podelila je sledeće:

„Bio je tih, skroman, ostavljao novac kod ikona. Oko njega se osjećala neka toplina.“

U njegovom odnosu prema svetom nije bilo glume, nije bilo teatralnosti. Džej je živeo veru, a nije je pokazivao radi drugih. Njegova tišina bila je snažnija od mnogih javnih izjava.

Vjera kao most, ne prepreka

Značajna anegdota iz njegovog života osvetljava kako je doživljavao duhovni autoritet i poštovanje bez obzira na verske razlike. Kada je jednom prilikom ugledao patrijarha Pavla na ulici, spontano je istrčao iz taksija i uskliknuo:

„Ćale, jel mogu da ti ljubim ruku?“

Taj čin nije bio paravan niti potreba za pažnjom. Bio je to izraz dubokog poštovanja prema duhovnosti uopšte. Džejova vera nije imala zidove – bila je most između ljudi, religija i kultura.

Porodična svjedočanstva: vera srcem, a ne formom

Njegova kćerka, Marija Ramadanovski, otvoreno je govorila o tome kako je njen otac praktikovao veru. Potvrdila je da nije slavio slavu u tradicionalnom smislu – nije bilo kolača, sveće, niti velikih okupljanja. Ipak, dan Svete Petke za njega je imao posebno značenje. Taj dan je obeležavao iz poštovanja, kao čin duhovne zahvalnosti, ali bez odstupanja od sopstvenih korena.

„Govorio je da Bog za njega ima jedno lice – ljudsko, blago i oproštajno,“ izjavila je Marija.

Dobročinstva bez reflektora

Sveštenik iz crkve na Kalemegdanu istakao je da Džej nikada nije tražio priznanje za svoja dela. Pomagao je onima kojima je pomoć bila najpotrebnija – često anonimno:

• Kupovao je hranu za siromašne.

• Donosio je novac deci bez roditelja.

• Ostavljao priloge bez potpisa i slave.

Sveštenik je rekao:

„To je hrišćanski duh, bez obzira na formalnu pripadnost.“

U vremenu kada se vera često koristi kao sredstvo za ličnu promociju, Džej je pokazivao kako izgleda prava duhovnost – tiha, velikodušna i iskrena.

Duh boema: čovek koji je davao sve

Njegov dugogodišnji prijatelj Acko Nezirović ispričao je mnogo o poslednjim mesecima Džejevog života. Iako je zdravstveno stanje bilo narušeno, ostao je pun nade i želje da se kafane ponovo otvore. Nije gubio volju ni pred pandemijom, ni pred smrću.

Zanimljivo je da, uprkos slavi i uspehu, Džej nije imao ni stan na svoje ime. Sve što je zaradio, davao je drugima:

• Pare su mu bile papir – nije im pridavao značaj.

• Nikada nije težio materijalnom bogatstvu.

• Živeo je dan za danom, sledeći princip: „Zaradio sam da bih trošio. Neću ništa da nosim sa sobom.“

Nasledstvo bez ključeva, ali s melodijom

Marija Ramadanovski, pored lične bliskosti, nasledila je i muzički talenat svog oca. Džej je s ponosom pratio njene nastupe i isticao da je upravo ona njegova prava naslednica. Nije joj ostavio vile ni luksuz, ali jeste:

• Inspiraciju

• Ljubav prema muzici

• Autentičnost koju se ne može kupiti

Njegovo najveće nasleđe bila je pesma, ali još važnije – bio je primer ljudskosti.

Odlazak s dušom

I u poslednjim trenucima života, Džej je ostao veran sebi. Nije tražio grandiozne ceremonije niti oproštaje pod reflektorima. Zamolio je samo jedno:

• Da ga “hodža okupa”.

• Da svira tamburica.

• Da se za njegovu dušu popije čašica rakije.

Tako je i bilo. Sahranjen po islamskim običajima, ali ispraćen s poštovanjem koje je nadilazilo verske granice.

 Čovek naroda, duša Balkana

Džejeva smrt ostavila je prazninu, ali i snažan podsjetnik na to šta znači biti čovek sa srcem. Na društvenim mrežama i u medijima, ljudi su delili uspomene, anegdote i pesme koje su ih kroz njega dotakle.

Najčešći komentari bili su:

• „Bio je dobar čovjek.“

• „Imao je dušu.“

• „Nikad se nije uzdigao iznad naroda.“

U svetu u kojem su ljudi često razdvojeni nacionalnošću, verom ili političkim stavovima, Džej je brižljivo brisao granice. On je:

• Bio i Srbin i Rom.

• I musliman i hrišćanin.

• I vjernik i boem.

• I zvijezda i čovek s asfalta.

Nije se zaklinjao u reči, već u dela. Nije pripadao nikome, pa su ga zato svi svojatali. I to s pravom – jer Džej je bio svačiji.

Njegova muzika i danas odzvanja po kafanama, u automobilima i domovima, ali više od muzike – ostala je toplina njegovog duha. Ostao je trag dobrote, iskrenosti i vera u ono što nas sve povezuje – u ljudskost.