Ostavio je zbog svoje majke i za njom patio – do poslednjeg daha: Priča o zabranjenoj ljubavi Alekse Šantića je filmska

Aleksa i Anka: Ljubav koja je tiho gorjela i zauvek ostala nedosanjana

U istoriji srpske književnosti postoji mnogo priča o ljubavi, ali malo koja budi toliku tišinu i toliku tugu kao ljubavna sudbina Alekse Šantića i Anke Tomlinović. Njih dvoje nisu živeli veliku, ispunjenu ljubav – ali upravo ta nedosanjanost, ta tiha čežnja koja se nije mogla ostvariti, učinila je njihovu priču večnom, utisnutom u srce Mostara, u stihove pesnika, u kolektivno pamćenje jednog naroda.

Mostar krajem 19. veka: susret različitosti

Krajem XIX veka, Mostar je bio grad prepoznatljiv po susretima kultura, religija i običaja. Na njegovim ulicama mogli ste sresti pravoslavne Srbe, katolike Hrvate, muslimane Bošnjake – narod koji je živeo jedni pored drugih, ali često ne i zajedno. U takvom ambijentu, ljubav između ljudi različitih vera bila je smatrana grehom, pretnjom za porodični i društveni poredak.

Aleksa Šantić, tada mladi pesnik iz ugledne srpske trgovačke porodice, živeo je u patrijarhalnom domu pod jakim uticajem majke Mare. S druge strane, Anka Tomlinović, ćerka poznatog mostarskog fotografa Stjepana Tomlinovića, bila je katolkinja – lepa, obrazovana i ponosna mlada žena koja je svojom pojavom osvajala tišinu mostarskih sokaka.

Njihova ljubav nije počela naglo, nije eksplodirala kao plamen. Naprotiv, rađala se iz pogleda, iz tišine, iz čekanja i slutnje.

Pogledi, susreti i pesma koja sve otkriva

Po svedočenju savremenika – a naročito Jovana Dučića, koji je kao prijatelj i svedok često pisao o Aleksinim ljubavnim ranama – Anka je znala kada pesnik dolazi u šetnju i svesno birala da tuda prolazi. Aleksa bi satima sedeo na istom mestu, čekajući da je ugleda. Nije bilo otvorenog udvaranja, nije bilo drame. Bilo je, kako to samo pravi pesnici znaju, višeslojne tišine, neizgovorenih reči, uzbuđenja koje raste iz svakog pogleda.

Ubrzo nakon tih susreta, Aleksa piše pesmu „Ako hoćeš“ – jednu od svojih najemotivnijih lirskih tvorevina. U njoj ne moli, ne zahteva – već nudi srce. Pesma je bila više od stihova – to je bila ispovest, poziv, duševna otvorenost muškarca koji voli, a ne zna da li sme.

Ankina reakcija bila je kratka i snažna. Kako priča legenda, nasmešila se i tiho rekla: „Hoću.“ Ipak, iako su oboje želeli tu ljubav, svet u kojem su živeli – nije.

Zabrane, osude i porodična zatvorenost

Problem nije bio samo u veri. Problem je bio u vremenu, u običajima, u svetim pravilima koja su branila da se mešaju „krv i krv“, „vera i vera“. Najveći otpor dolazio je iz Šantićeve kuće. Njegova majka Mara, žena snažnog karaktera, izričito je zabranila tu ljubav, navodno rekavši:

„Ako Anku dovedeš u kuću, nećeš imati mira – ni ti, ni ona, ni iko naš.“

Bio je to trenutak odluke. Aleksa je mogao da izabere ljubav, ali bi time izneverio majku, porodicu i društvo u kojem je odrastao. I tako je ćutke odstupio. Nije bilo oproštaja, ni reči. Samo bol koji se sve više pretočavao u stihove.

Odlazak Anke i pesnikova tišina

Godinu dana kasnije, Anka se udala i napustila Mostar. Njena svadbena povorka prolazila je ispod prozora kuće u kojoj je Aleksa živeo. Legenda kaže da je stajao nepomično, bez reči, dok su mu suze klizile niz lice, tiho i dostojanstveno, kao sve u njegovom životu.

Nije bilo jauka, nije bilo krika – samo slomljeno srce koje piše.

Taj trenutak ostao je zapisan ne samo u narodnom predanju, već i u kasnijim pesmama u kojima je Šantić evocirao lik voljene koju nikada nije imao do kraja.

Pokušaji da se nastavi – ali nikada isto

U godinama koje su sledile, Aleksa je pokušavao da pronađe ljubav. Najbliže tome bila je veza sa Zorkom, o kojoj se malo zna, ali koja, prema mišljenju savremenika, nikada nije dostigla dubinu osećanja koje je imao prema Anki.

Dučić, u svojim pismima i sećanjima, piše da je Ankina senka ostala uz Aleksu zauvek. Svaka žena nakon nje bila je samo bleda slika, pokušaj da se popuni praznina koju je ostavila jedna neostvarena ljubav.

Ljubav kao pesma, pesma kao večnost

Šantićevi stihovi danas se čitaju kao iskazi večne čežnje. U njima nema patetike, nema prenemaganja. Umesto toga, tu je dostojanstvena tuga, suptilna strast, tiha bol čoveka koji je voleo – i nije mogao da voli.

Njegove pesme o ljubavi, a posebno one koje se povezuju s Ankom, postale su sinonim za neostvarenu, ali istinitu ljubav. Ljubav koja je postojala u potpunosti duše, ali nije smela da zaživi u telu, u domu, u svakodnevnici.

Ljubav iznad vremena, iznad društva, iznad svega

Ljubavna priča Alekse Šantića i Anke Tomlinović nije bajka. U njoj nema srećnog kraja. Ali ima nešto mnogo veće od toga – ima istinu, lepote tuge, i dokaz da prava ljubav ne mora da se ispuni da bi trajala.

Danas, dok prolazimo ulicama Mostara, možda više nema tragova njihovih pogleda, ali njihova ljubav i dalje živi – u stihu, u pesmi, u sećanju. Kao podsetnik da ljubav nije uvek ono što se može imati, već ono što se nosi zauvek u srcu.

I možda je upravo ta ljubav – nedosanjana, ali duboko iskrena – najveći dar koji pesnik može da ostavi svetu.