Branislav Kičić, otac jednog od najcenjenijih domaćih glumaca i reditelja Gordana Kičića, preminuo je u Kliničkom centru Srbije, ostavivši za sobom duboku prazninu u porodici, ali i u svetu domaće kinematografije.
Branislav Kičić bio je jedno od najznačajnijih imena srpske kinematografije, čija smrt nije pogodila samo njegovu porodicu, već i prijatelje, kolege i širu publiku koja je pratila njegov rad decenijama. Njegov doprinos umetnosti ostavio je neizbrisiv trag u kulturnom životu Srbije, dok je njegova strast prema filmu oblikovala ne samo njegov profesionalni put, već i živote mnogih koji su s njim sarađivali. Svaki projekat koji je režirao postao je deo kolektivne memorije, među kojima se ističu „Na Drini ćuprija“, „To sam ja“ i „Magnet“.
Branislav je bio reditelj čija je posvećenost umetnosti bila vođena disciplinom, strašću i verom u moć filma da prenosi poruke koje nadilaze reči. Svaka njegova režija bila je detaljno promišljena, sa namerom da publiku ne samo zabavi, već i edukuje i podstakne na razmišljanje.
Porodična inspiracija i uticaj na sina
Branislav je svoju ljubav prema umetnosti preneo i svom sinu, Gordanu Kičiću, čiji je profesionalni put snažno oblikovan očevim primerom. Porodica otvoreno ističe da je odrastanje uz Branislava bilo više od običnog detinjstva – bilo je pravo umetničko obrazovanje.
Gordan je u intervjuima često isticao:
-
Kućne projekcije koje su bile njegova prva škola umetnosti;
-
Očevu ogromnu kolekciju VHS kaseta sa klasicima svetske kinematografije, od Kloda Šabrola do Kjubrika i Felinija;
-
Ritual gledanja filmova, koji je oblikovao njegov ukus, profesionalne standarde i ljubav prema glumi.
„Imao je ogromnu kolekciju VHS kaseta, sačuvane klasike svetske kinematografije – od Kloda Šabrola do Kjubrika i Felinija. To je bio ritual koji me je oblikovao i naučio ljubavi prema filmu i glumi“, rekao je Gordan u jednom intervjuu za Blic. Ta kućna biblioteka filmova postala je vodič kroz umetnost, a trenuci provedeni uz oca oblikovali su temelje njegovog profesionalnog stvaralaštva.
Mentorstvo i saradnja sa sinom
Branislav nije bio samo podrška svom sinu – bio je i kritičar, mentor i saradnik. Na snimanju filma „Realna priča“, otac je bio prisutan od početka do kraja:
-
Pažljivo je čitao scenarije;
-
Učestvovao u svim fazama produkcije;
-
Davao konstruktivne sugestije i podržavao Gordanovo samopouzdanje.
Njihov odnos prevazilazio je klasične porodične okvire. Branislav je uspevao da bude istovremeno strogi kritičar i najveći navijač svog sina. Gordan je više puta isticao da je očinska podrška bila presudna za njegov profesionalni razvoj i sigurnost na sceni i pred kamerom.
Odjek u domaćim medijima i kulturna vrednost
Vest o Branislavljevom odlasku izazvala je snažnu reakciju u medijima i među umetnicima. Portali poput Telegrafa i RTS-a preneli su dirljive izjave kolega i pozorišnih radnika, ističući:
-
Njegovu posvećenost kvalitetu i umetničkom izrazu;
-
Fokus na edukativnu i emotivnu vrednost filmova, više nego na prolaznu popularnost;
-
Da je njegov opus deo kulturnog nasleđa Srbije.
Kritičari i filmski istoričari napominju da su Kičićevi filmovi edukativni i emotivni, noseći poruke koje ostaju u pamćenju, čime je postao jedan od retkih reditelja čija dela ostavljaju trajan trag.
Uticaj i nasleđe
Gordan Kičić u intervjuima naglašava: „Svaki uspeh koji sam postigao nosi potpis očeve podrške“. Branislav je umeo da prepozna talenat, ali ga je i oblikovao kroz:
-
Strpljenje;
-
Posvećenost;
-
Ozbiljan rad.
Njegovo nasleđe nije samo u filmovima koje je režirao, već i u prenošenju ljubavi i znanja o umetnosti na nove generacije. Bio je mentor mladim rediteljima i glumcima, a njegovo učenje služilo je kao primer da strast i disciplina mogu ići ruku pod ruku.
Lični karakter i profesionalni pristup
Branislav Kičić bio je skroman, tih i posvećen umetnik, koji je verovao u snagu kvalitetnog umetničkog dela. Prema portalima poput Nova.rs, kolege ga pamte po:
-
Konstruktivnoj kritici;
-
Spremnosti da iskustvo prenese mladima;
-
Neprestanoj brizi za kvalitet i autentičnost svojih projekata.
Njegova prisutnost u domaćoj kinematografiji bila je simbol jednog vremena kada se film stvarao sa vizijom, strašću i predanošću, bez kompromisa na kvalitetu.
Večni uticaj i inspiracija
Iako Branislav više nije među živima, njegov uticaj živi kroz:
-
Gordana Kičića i njegovu karijeru;
-
Filmove i projekte koje je ostavio iza sebe;
-
Ljubav, strast i kritički duh koji su temelj umetničkog stvaralaštva.
Porodica, prijatelji i kolege oprostili su se od njega s tugom, ali i zahvalnošću, sećajući se trenutaka provedenih na filmskim setovima, kućnim projekcijama i savetima koje je pružao sinu. Branislav je pokazao da ljubav prema umetnosti može biti trajna i neizbrisiva, ostavljajući za sobom priču o čoveku koji je živeo i disao kroz film.
Njegovo nasleđe i sećanje inspirišu nove generacije umetnika, podsećajući da istinski umetnici ne ostavljaju samo proizvode svog rada, već i vrednosti koje oblikuju društvo i kulturu. Filmovi, uspomene i principi koje je Branislav Kičić preneo nastavljaju da žive, čineći ga večitim simbolom predanosti i posvećenosti domaćoj umetnosti.
