OVAKO JE GLASIO VIC O TITU ZBOG KOJEG JE NOVINARKA SA 22 GOD. ZAVRŠILA NA GOLOM OTOKU: Brat je nije prepoznao po izlasku

Vizija jednog vođe i senke koje su je pratile

U istoriji jedne nacije, pojedine ličnosti izrastu u simbole vremena koje su oblikovale. Josip Broz Tito, vođa jugoslovenskog partizanskog pokreta i kasniji predsednik SFRJ, bio je upravo takva figura. Njegova vojna i politička umešnost nije prošla nezapaženo – kako među njegovim saborcima, tako i kod sila koje su oblikovale svetsku politiku u Drugom svetskom ratu. Savezničke sile su prepoznale njegov potencijal i pružile mu značajnu podršku, videvši u njemu lidera sposoban da ujedini raznoliku teritoriju i razmrvljen narod.

Njegova ideja zajedništva i sposobnost da mobiliše mase, predstavljali su ključ uspeha partizanskog otpora. Međutim, ista ta snaga koja je stvorila novo društveno uređenje, vremenom je otkrila i mračniju stranu svoje prirode. U ime sigurnosti i jedinstva, država koju je Tito izgradio stvorila je mehanizme represije koji su ostavili neizbrisiv trag u životima hiljada ljudi.

Goli otok – ostrvo bez zaborava

Goli otok, usamljeno i surovo ostrvo u Jadranskom moru, postao je simbol državne represije, mesto gde je svako odstupanje od dominantne političke ideologije kažnjavano bez milosti. Iako je u javnosti često predstavljan kao korektivni centar, u stvarnosti je bio mnogo više od zatvora – bio je instrument straha, izolacije i psihološke destrukcije.

Na Goli otok nisu slati samo ideološki protivnici, već i oni koji su se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, kao i oni koji su se usudili da izgovore rečenicu, šalu ili misao koja se smatrala subverzivnom. Kazne su se sprovodile ne prema delima, već prema osumnjičenim mislima.

Ključne činjenice o Golom otoku:

• Bio je aktivan od 1949. do 1989. godine.

• Služio je za prevaspitavanje onih koji su kritikovali Tita ili bili osumnjičeni za naklonost Staljinu nakon Informbiro sukoba.

• Zatvorenici su prolazili kroz fizičku i psihološku torturu, često bez suđenja.

Državna dokumentacija o ovom periodu bila je, kako piše portal Istinomer.rs, sistematski zatamnjivana ili učinjena nedostupnom. Time je institucionalna amnezija dodatno otežala razumevanje razmera represije i odložila društvenu katarzu.

Lična priča koja odjekuje: Ženi Lebl i cena šale

Jedan od najupečatljivijih primera zloupotrebe moći i represivne politike jeste sudbina Ženi Lebl, mlade novinarke iz Beograda, čiji je život nepovratno izmenjen zbog jedne – šale.

Šaljiva parafraza pesme „Druže Tito, ljubičice bela“, izgovorena u neformalnom kontekstu, bila je dovoljna da pokrene mehanizam progona. UDBA je optužila Ženi ne samo za izgovaranje vica, već i zato što nije prijavila osobu koja ga je prvi put izgovorila. Na taj način, običan razgovor među prijateljima pretvoren je u razlog za višegodišnje zatočeništvo.

Njena golgota obuhvatala je čak pet različitih zatvorskih lokacija, uključujući:

• Glavnjaču

• Ramski rit

• Zabelu

• Sveti Grgur

• Goli otok

Tih godina, kao devojka od samo 22 godine, prošla je kroz psihološke i fizičke pritiske koji su je odvojili od sveta koji je poznavala. Uz sve to, izbačena je i iz Udruženja novinara, čime je njeno profesionalno i društveno ime bilo potpuno izbrisano.

Povratak i šok realnosti

Nakon što je 1951. godine puštena, Ženi se vratila u Beograd, ali nije naišla na razumevanje ili empatiju. Naprotiv, dočekao ju je zid tišine i društveni prezir. Porodica je bila jedina oaza sigurnosti. Njen brat, Saša Lebl, nije mogao sakriti šok pri susretu – rekao je da izgleda kao da je „pobegla iz Aušvica“.

Bez ikakve društvene šanse, Ženi se odlučila na egzil, odlazeći u Izrael. Tamo je započela novi život daleko od tla koje ju je izdalo.

Zaboravljene žene represije: Eva, Ženi i Danilo Kiš

Godinama kasnije, u Jerusalimu, sudbina je ukrstila puteve Ženi Lebl sa jednim od najznačajnijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije – Danilom Kišom. Tokom razgovora, Ženi mu je ispričala o još jednoj zatvorenici s Golog otoka – Evi Nahir Panić, čija je priča duboko potresla pisca, jer do tada nije znao da su i žene bile zatvarane na tom mestu.

Kiš, pogođen težinom tih svedočenja, podstakao je njihovo javno istupanje. Taj korak bio je revolucionaran u vremenu kada se o Golom otoku još uvek govorilo sa strahom.

Dokumentarni serijal koji je prekinuo tišinu

Zahvaljujući ovoj inicijativi, nastao je dokumentarni serijal „Goli život“. Prikazan je 1990. godine na Televiziji Beograd, a režirao ga je Aleksandar Mandić. Serijal je okupio preživele zatvorenike koji su po prvi put otvoreno govorili o zlostavljanju, psihičkoj torturi i poniženju.

Prema navodima RTS Dokumentarnog Programa, prikazivanje ove serije bilo je presudan trenutak u razbijanju višedecenijske šutnje o Golom otoku.

„Ljubičica bela“ – rečima protiv zaborava

Na Kišov nagovor, Ženi je odlučila da zabeleži svoje iskustvo u knjizi „Ljubičica bela“. Naslov je nosio ironičnu i simboličnu poruku – ista fraza koja ju je odvela u zatvor postala je naslov knjige koja će razotkriti istinu.

Prvo izdanje objavljeno je u Izraelu, gde je izazvalo snažan odjek. Kasnije je knjiga stigla i do Srbije, gde je prepoznata kao jedno od ključnih svedočanstava o političkoj represiji u Jugoslaviji.

Jedan od najpotresnijih citata iz knjige glasi:

“Samo žedni znaju ceniti vodu. Bile smo okružene morem, a žedne do ludila.“

U toj rečenici sabrane su godine patnje, poniženja i egzistencijalne borbe.

Peščanik je u članku iz 2019. godine ocenio ovu knjigu kao neizostavno delo za svakoga ko želi da razume pravu prirodu Golog otoka.

 Svedočanstva protiv zaborava

Sudbina Ženi Lebl nije usamljen slučaj – ona simbolizuje čitavu generaciju ljudi čije je živote obeležila državna represija. Njena borba za istinu, njeno pisanje i javno istupanje, ostaju istorijski važni činovi otpora protiv zaborava i cenzure.

Danas, više od pola veka kasnije, Goli otok nije samo fizičko ostrvo. On je postao metafora za sve oblike institucionalnog nasilja – za trenutke kada država izgubi moralnu kompas i počne kažnjavati misao umesto dela.

U tom kontekstu, priče poput Ženine igraju ključnu ulogu u očuvanju kolektivnog pamćenja. One nas podsećaju da sloboda govora i politička tolerancija nisu data, već izborena prava. I da su najvažniji svedoci istorije upravo oni koji su preživeli da je ispričaju.