Legenda narodne muzike, Halid Bešlić, biće ispraćen na večni počinak danas, 13. oktobra, u Sarajevu, a pre sahrane biće održana komemoracija u 11 časova.

Oproštaj od Halida Bešlića — Dan tuge, poštovanja i zajedništva

Bosna i Hercegovina, ali i ceo region, 13. oktobra doživeli su jedan od najemotivnijih trenutaka u svojoj novijoj muzičkoj istoriji. Legendarni pevač Halid Bešlić, simbol narodne muzike i čovek čije su pesme ušle u svakodnevicu miliona ljudi, ispraćen je na večni počinak u svom rodnom Sarajevu. Tog dana, grad je disao u istom ritmu tuge i poštovanja — ritmu koji se osećao na svakom uglu, od Narodnog pozorišta do groblja Bare.

Pre sahrane, u 11 časova, održana je komemoracija u zgradi Narodnog pozorišta. Taj događaj nije bio samo formalni čin, već trenutak sećanja, zahvalnosti i dubokih emocija. U njemu su učestvovali ljudi iz sveta muzike, umetnosti, politike i brojni građani koji su želeli da se još jednom poklone umetniku čiji je glas ostavio neizbrisiv trag.

Okupljanje u Narodnom pozorištu

Od ranih jutarnjih sati, centar Sarajeva bio je ispunjen ljudima koji su polako pristizali ka Narodnom pozorištu, mestu održavanja komemoracije. U vazduhu se osećala tišina i dostojanstvo, ona tišina koja govori više od reči. Među prvima su pristizali Halidovi najbliži saradnici, prijatelji i kolege iz sveta muzike.

Ubrzo su im se pridružili i poznati glumci, umetnici i javne ličnosti iz Bosne i Hercegovine, ali i iz susednih zemalja. Mnogi su došli bez pompe, tiho, sa vidljivom tugom na licu. Niko nije osećao potrebu za izjavama pred kamerama — prisustvo je govorilo dovoljno.

Među prisutnima su bila i poznata imena iz Srbije, koja su želela da lično odaju počast velikom umetniku. Posebno su pažnju privukli Zorica Brunclik i njen suprug Kemiš, koji su stigli među prvima iz Beograda. Njihov dolazak imao je snažnu simboliku — pokazao je da muzika ne poznaje granice i da iskreno prijateljstvo među umetnicima prevazilazi sve razlike.

Reči kolega i prijatelja

Tokom komemoracije, nekoliko govornika podelilo je svoja sećanja i osećanja povodom Halidovog života i dela. Njihove reči bile su jednostavne, ali duboke. Niko nije pokušavao da idealizuje njegov lik — već da opiše ono što je svima bilo poznato: iskrenost, skromnost i neponovljivi glas.

U jednom trenutku, prisutnima se obratila i Zorica Brunclik, ne skrivajući emocije. Njene reči odzvanjale su salom:

“Šta da vam sada kažem što već nije rečeno? Otišao je najveći među nama, i najbolji. Njegov glas i duša ostaće sa svima nama zauvek.”

Te jednostavne rečenice odražavale su ono što su mnogi osećali — da sa odlaskom Halida Bešlića odlazi deo muzičke epohe, deo vremena kada su pesme spajale ljude bez obzira na granice, poreklo ili veru.

Emocije iza pozornice

Nakon što je čula vest o njegovoj smrti, Zorica Brunclik je iskreno priznala da je bila previše potresena da bi odmah prisustvovala sahrani. Tuga i šok bili su previše sveži. Kasnije je objasnila:

“Da je sahrana bila odmah narednog dana, sigurno ne bih mogla da dođem. Ali prošlo je nekoliko dana, i shvatila sam da je moje mesto ovde — među njegovim prijateljima i poštovaocima.”

Ove reči su pokazale koliko duboko su umetnici međusobno povezani, i koliko snažno emocije mogu delovati čak i kada je u pitanju profesionalno poznanstvo. Zorica nije došla kao pevačica, već kao prijatelj, žena koja je razumela bol gubitka čoveka koji je čitav život posvetio pesmi i ljudima.

Halid Bešlić – simbol jedne epohe

U govorima i sećanjima, stalno se ponavljala misao da Halid Bešlić nije bio samo muzičar. Bio je glas naroda, čovek koji je kroz svoje pesme opisivao obične sudbine, ljubavi i tuge. Njegova umetnost je imala retku moć — da spaja generacije. Mladi su ga slušali jer je bio iskren, stariji jer su u njegovim stihovima pronalazili deo sebe.

Njegove pesme poput:

• „Miljacka“,

• „Romanija“,

• „Prvi poljubac“,

• i mnoge druge
  postale su kolektivna emocija jednog naroda. U svakom stihu odisala je iskrenost i životno iskustvo, a njegov prepoznatljiv glas nosio je emociju koju publika nikada nije doživljavala kao glumu.

Halid je bio poznat i po svojoj skromnosti. Nikada nije jurio popularnost, nije se trudio da bude moderan po svaku cenu — on je jednostavno bio svoj. Upravo ta autentičnost donela mu je poštovanje i ljubav publike koje su trajale decenijama.

Jedinstvo u tuzi

Komemoracija je imala i jednu širu simboliku — pokazala je koliko duboko umetnost povezuje ljude. U istoj sali Narodnog pozorišta sedeli su umetnici iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Neki od njih su nekada delili scenu, neki čak i rivalitet, ali tog dana sve razlike su nestale. Ostala je samo tuga i poštovanje.

Kroz čitav događaj provlačila se i misao da je Halid bio više od pevača — bio je veza između naroda. Njegova muzika nije imala nacionalni ili jezički okvir; ona je govorila srcem i bila razumevena svuda gde se osećala emocija.

Tišina pred ispraćaj

Nakon završetka komemoracije, okupljeni su se u tišini zaputili ka groblju Bare, gde je trebalo da se održi sahrana. Kolona ljudi protezala se ulicama Sarajeva, a iz okolnih zgrada čuli su se stihovi njegovih pesama koje su prolaznici puštali u znak sećanja. Grad je tih nekoliko sati izgledao kao da stoji — bez užurbanosti, bez svakodnevne buke.

U Narodnom pozorištu, na bini su još dugo stajale cveće, slike i portret nasmejanog Halida Bešlića. Taj osmeh, koji su mnogi pamtili s koncerata i televizijskih nastupa, bio je sada podsećanje da je umetnik živeo ispunjen život, okružen ljubavlju i poštovanjem.

Događaji u Sarajevu 13. oktobra nisu bili samo sahrana poznatog pevača — bili su kolektivni oproštaj od jednog simbola. Halid Bešlić nije bio samo glas jedne generacije, već glas mnogih generacija koje su odrasle uz njegove pesme. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i duboku svest da je za sobom ostavio neizbrisivo nasleđe.

Komemoracija u Narodnom pozorištu pokazala je koliko je Halidov lik poštovan i koliko su ljudi želeli da mu se zahvale. Reči Zorice Brunclik, jednostavne i iskrene, odzvanjaju kao misao koja sumira osećanja hiljada ljudi: „Otišao je najveći među nama.“

Ta rečenica je više od izjave — ona je istina koju potvrđuju i suze publike, i aplauzi, i pesme koje će se i dalje pevati. Halidov život bio je put ispunjen ljubavlju prema muzici i ljudima, a njegov odlazak podseća da legende zapravo nikada ne umiru. One nastavljaju da žive u svakom stihu, u svakoj melodiji, i u svakom osmehu koji izazovu.

Na kraju, ostaje samo tiha zahvalnost — za pesme, za emociju i za dostojanstvo.
Halid Bešlić je zauvek ostao ono što je i bio: simbol iskrene muzike, čovek naroda i večni glas Balkana.