Pokojnika u Rogoznici spustili na zemlju, kada su svi očekivali popov glas, začulo se nešto jezivo: Svi su gutali suze i knedle u grlu

Smrt i ljudska percepcija oproštaja

Smrt je univerzalna neizbežnost života. Bez obzira na to koliko je čovek svestan ove činjenice, gubitak voljene osobe uvek pogađa iznenada, poput groma. Tradicionalni sahrambeni obredi često su povezani sa tišinom, tugom i ozbiljnošću, a prisustvo tuge postaje gotovo obavezno. Međutim, događaj koji se nedavno odigrao u Rogoznici pokazao je da poslednji trenuci mogu biti drugačiji – mogu prenositi poruku života, radosti i slobode, umesto samo bola i žalosti.

U ovom specifičnom slučaju, oproštaj nije sledio ustaljene obrasce. Nije bilo hladnih crkvenih napjeva niti monotonog tišinskog prisustva. Umesto toga, grobljem su se širili zvuci tamburaša, koji su svirali pesmu „Volim piti i ljubiti“ – melodiju koju je pokojnik posebno voleo i koju je želeo da bude deo svog sahrambenog obreda. Njegova porodica je, u potpunosti ispunivši ovu želju, pokazala poštovanje prema njegovom životu i karakteru.

 Oproštaj koji slavi život

Na ovom neobičnom sahrambenom događaju, ljudi koji su se okupili nisu bili glasni, ali ni tužni u klasičnom smislu. Umesto tuge, osećala se zahvalnost, mir i prijatna nostalgia. Pesma je stvorila most između života i smrti, podsećajući prisutne na uspomene koje ostaju, na radost koju je pokojnik širio tokom života.

Prijatelji pokojnika ga opisuju kao osobu koja se nikada nije uklapala u uobičajene norme. Živeo je slobodno, mimo pravila, i u smrti je želeo da ostane dosledan toj filozofiji. Njegova poslednja želja bila je jasna: oproštaj bez spuštenih pogleda i suza, uz osmeh i muziku.

Reakcije društva

Snimci ovog događaja brzo su se proširili društvenim mrežama, izazivajući različite reakcije:

• Jedni su smatrali da se gubi pijetet i ozbiljnost sahrane.

• Drugi su hvalili postupak porodice, ističući da je to najplemenitiji način poštovanja volje pokojnika.

Komentari su varirali od pitanja „Gde prestaje dostojanstvo?“ do afirmacija poput: „Ako njegova duša traži muziku, zar iko ima pravo da je utiša?“.

Globalni trend i lokalna tradicija

Istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu pokazuju da sve više ljudi na Balkanu unapred ostavlja upute za svoj poslednji ispraćaj. Tradicionalne sahrane polako dobijaju alternativne forme, koje uključuju:

1. Puštanje omiljenih pesama.

2. Izlaganje fotografija i uspomena iz života pokojnika.

3. Organizovanje humanitarnih akcija u ime preminulog.

Primer iz Rogoznice predstavlja jasnu demonstraciju ovog trenda – pokazuje da smrt može biti oblikovana prema ličnim željama i životnoj filozofiji.

Porodica i poštovanje volje

Za porodicu pokojnika odluka nije bila teška. Oni su znali da će jedino ovakav oproštaj dočarati njegov duh. Nije to bio hir, želja da se istaknu, već čin vjernosti i ljubavi prema osobi koja je živela slobodno.

Njegov život bio je manifest:

• Radost u svakodnevnim trenucima.

• Sloboda u mislima i delima.

• Neposlušnost prema društvenim konvencijama.

I zato je oproštaj morao biti nastavak tog života: bez suza, ali sa osmehom; bez tišine, ali sa muzikom.

Smrt i kultura: kada tuga nije jedina opcija

Ovaj događaj otvara šire pitanje: da li smrt nužno mora biti povezana sa tugom? Antropolozi i etnolozi beleže primere širom sveta gde se kraj života obeležava veseljem, muzikom i plesom, a ne turobnom tišinom:

• Afrikanske zajednice često slave život pokojnika kroz pesmu i ples.

• U Latinskoj Americi običaji uključuju ceremonije prepunih boja, muzike i hrane.

• U nekim delovima Evrope postoje rituali koji smrt doživljavaju kao prelazak u drugi oblik postojanja, a ne kraj.

Prema radovima Etnološkog instituta SANU, i u našim tradicijama postojali su običaji gde se smrt nije smatrala završetkom, već prelazom i slavljenjem uspomena na život.

Rogoznica kao simbol nove percepcije oproštaja

Grad Rogoznica, smešten na jadranskoj obali između Šibenika i Splita, sa svojom bogatom istorijom i prirodnim lepotama, postao je simbol takvog pristupa smrti. U ambijentu gde more diktira ritam života, a kamen čuva uspomene vekova, oproštaj uz muziku pokazao je da smrt može biti slavlje života, a ne samo žalost.

• Pjesma „Volim piti i ljubiti“, koja je mnogima poznata kao vesela kafanska numerica, tog dana postala je himna života i oproštajna poruka duha pokojnika.

• Tamburaši nisu remetili mir groblja, već su ga stvarali, ispunjavajući poslednju želju pokojnika.

Ovde je jasna poruka: kada čovek bude sahranjen uz ono što je voleo, smrt prestaje da bude kraj i postaje podsetnik na život.

Širi trend i društvene mreže

Kako piše Večernji list, slični primeri u Hrvatskoj i regionu postaju sve češći. Sve više ljudi javno izražava želju za:

• Muzikom i pesmom na sahrani.

• Alternativnim oblikom oproštaja, uključujući umetničke performanse ili humanitarne akcije.

• Transformisanjem tradicionalnih običaja u manifestaciju života i uspomena.

Društvene mreže igraju značajnu ulogu u ovom trendu – priče i snimci inspirišu druge da razmišljaju o sopstvenom kraju ne kao tragediji, već kao poslednjoj poruci koja oslikava život, radost i slobodu.

 Smrt kao slavlje života

Oproštaj u Rogoznici pokazuje da smrt ne mora nužno biti simbol tuge. Kada porodica i prijatelji poštuju život i želje pokojnika, poslednji trenuci postaju manifest ljubavi, radosti i slobode.

• Smrt prestaje da bude kraj i postaje podsećanje na život.

• Muzika i osmeh postaju instrumenti sećanja.

• Poštovanje volje pokojnika potvrđuje da život ne prestaje kada telo ode, već kada uspomene i duh ostanu živi u srcima ljudi.

Na kraju, Rogoznica nije samo mesto oproštaja – ona je simbol promene paradigme. Sahrana više nije samo trenutak tuge; ona može postati slavlje života, potvrda ličnosti i podsećanje na to koliko je dragoceno živeti slobodno i punim plućima.