Polovina misli da je Šerbedžija Hrvat, druga polovina da je Srbin! Kad čujete istinu, ukočićete se u mestu

Lik i delo jednog balkanskog velikana

U svetu umetnosti, naročito na prostorima bivše Jugoslavije, malo je imena koja izazivaju toliko poštovanja, emocija i interesa kao što to čini ime Rade Šerbedžija. Njegova karijera, koja obuhvata više decenija, ne samo da je oblikovala domaću glumačku scenu, već je ostavila i neizbrisiv trag na međunarodnoj filmskoj mapi, uključujući i Holivud. No, dok publika s divljenjem gleda njegove uloge, u pozadini traje jedna druga priča – priča o identitetu, korenima i ličnom osećaju pripadnosti.

Kroz anegdote, intervjue i lične osvrte, Šerbedžija je često davao naznake o svom poreklu, koje su izazivale različite interpretacije i zaključke. Njegova priča nije samo priča o glumi – već i o složenosti balkanskog identiteta, koji se često nalazi na raskršću istorije, politike i ličnih vrednosti.

 Identitet kao putovanje, ne granica

Anegdota kao ogledalo društva

U svom specifičnom, često duhovitom i ironičnom tonu, Rade rado priča o situacijama iz prošlosti koje osvetljavaju kako ga drugi doživljavaju, ali i kako se on sam nosi s tim percepcijama. Jedna od najpoznatijih priča uključuje njegovu blisku prijateljsku trojku – s glumačkim velikanima Zoranom Radmilovićem i Draganom Gagom Nikolićem.

U ovoj anegdoti, Radmilović ga je redovno oslovljavao sa „moj Hrvat“, što je među njima postalo neka vrsta šale. Međutim, kad je Gaga Nikolić odlučio da prekine to oslovljavanje komentarom: „Zašto ga zoveš Hrvatom kad je Srbin?“, usledio je odgovor koji je nasmejao sve prisutne, ali i duboko osvetlio stereotipe i percepcije koje ljudi često imaju jedni o drugima.

Radmilović je tada rekao:
„Otkud Rade da bude Srbin? Pogledaj ga – gospodin iz Zagreba, kulturan, fin, nije baraba kao ti!“
Smeh nije prestajao, čak ni kada je Rade, konačno i uz osmeh, otkrio da su mu i otac i majka Srbi, na šta je Gaga Nikolić dodao: „I djed i baka su mu Srbi!“ U svom duhovitom maniru, Radmilović je uzviknuo:
„U majku mu, gdje ću sad naći svog Hrvata?“

Ova priča, iako na prvi pogled šaljiva, otkriva duboku istinu: na Balkanu je identitet često projektovan iznutra i spolja, a ljudi imaju tendenciju da donose zaključke na osnovu porekla, ponašanja ili čak mesta rođenja.

Rade o sebi – identitet jasno i glasno

Uprkos brojnim spekulacijama koje su godinama kružile o njegovom nacionalnom identitetu, Rade je jednom prilikom, tokom gostovanja na K1 televiziji, jasno rekao:

„Ja sam Krajišnik, čovjek, Srbin iz Hrvatske. To je moje najtačnije obeležje.“

U ovoj rečenici sadržana je suština njegove lične filozofije. Ne beži ni od jednog dela svog identiteta, ne bira strane, već ih objedinjuje u jednu celinu. On priznaje da je:

• Rođen u Hrvatskoj

• Odrastao i školovan u toj zemlji

• Započeo umetničku karijeru u hrvatskim institucijama

• Ponosan na srpski rod i poreklo

Njegovo poreklo je za njega oblik, a ne granica. U tom kontekstu, pominje i Nikolu Teslu, koji je, poput njega, bio Srbin rođen u Hrvatskoj, i koji je svoje poreklo nosio s ponosom i mudrošću.

Zanimljivo otkriće iz Gruzije

Još jedan detalj koji dodatno osvetljava dubinu i širinu identiteta jeste zanimljivo saznanje koje je Rade otkrio tokom boravka u Gruziji. Tamo je otkrio da svaka treća porodica u jednom južnom delu zemlje nosi prezime Šerbedžija.

Ovo otkriće unosi novu perspektivu u pitanje porekla – pokazuje da prezimena i identiteti nadilaze nacionalne i geografske granice, što dodatno potvrđuje Radeovu filozofiju da identitet ne treba sputavati, već razumeti i prihvatiti u svoj njegovoj složenosti.

Lična filozofija identiteta

U više navrata, Rade Šerbedžija je ponavljao istu misao:

„Porijeklo nije ograničenje, već bogatstvo.“

U svetu gde se identiteti često koriste kao sredstvo razdvajanja, Rade pokušava da ih iskoristi kao alat za povezivanje ljudi i kultura. On ne beži od činjenice da mu je identitet višeslojan, već to vidi kao prednost u svom umetničkom i ljudskom izrazu.

Njegova karijera to i potvrđuje – od glavnih uloga u jugoslovenskim klasicima, preko televizijskih i filmskih projekata u Hrvatskoj i Srbiji, pa sve do velikih uloga u američkim filmovima poput „Mission: Impossible 2“ i „Batman Begins“. Njegova umetnost je kao i njegov identitet – bogata, slojevita i bez granica.

Bliska prijateljstva i ljudska toplina

Šerbedžijina priča ne bi bila potpuna bez osvrta na njegova prijateljstva, posebno ona sa Radmilovićem i Nikolićem. Njihove šale, razgovori i prisni trenuci pokazuju jednu drugu stranu umetničkog sveta – onu ljudsku, iskrenu i dirljivu.

Te anegdote nisu bile samo razonoda – one su bile ogledala kroz koja se vidi duh jednog vremena, duh zajedništva i umetničke solidarnosti. Danas, u vremenu kad se linije identiteta često povlače kao rovovi, sećanje na te prijateljske razmene osvetljava mogućnost povezivanja, razumevanja i tolerancije.

 Višeslojni identitet kao snaga

Rade Šerbedžija nije samo glumac. On je glas mnogih, umetnik koji u sebi nosi priču o Balkanu, o raznolikosti, o borbi da se ostane svoj bez obzira na okolnosti.

Kada ga danas pitaju ko je, on jasno kaže:

„Rođen sam u Hrvatskoj, ponosan na to. Ali moj rod je srpski, i to je jednako važan deo mog identiteta.“

U tome je njegova snaga – ne u negiranju, već u prihvatanju. U vremenu kada se identiteti sve češće koriste kao političko oružje, Šerbedžija svojim primerom pokazuje da istina o čoveku leži u njegovim delima, u njegovom odnosu prema drugima, u umetnosti koju stvara.

Umesto da ga svrstamo u kategorije, možda je vreme da ga posmatramo onako kako se sam definiše:

• Umetnik

• Krajišnik

• Srbin iz Hrvatske

• I, iznad svega, čovek

Njegova priča nas uči da ne moramo birati između identiteta ako ih možemo objediniti, i da je moguće graditi mostove tamo gde drugi vide zidove. I zato je Rade Šerbedžija mnogo više od glumca – on je živi primer jedne složene, ali bogate istine o Balkanu.