Posao ove žene je da ispraća ljude na večni počinak: Ne možete ni da predpostavite koje dve stari se obično dešavaju na samom kraju života

Iako je većini ljudi poznata uloga dula u praćenju porođaja i pružanju podrške ženama tokom dolaska novog života na svet, mnogo ređe se govori o jednoj drugoj, jednako važnoj i emotivnoj ulozi — ulozi dule smrti.
Ovo su osobe koje prate one koji se nalaze u poslednjim trenucima života, pružajući im mir, utehu i podršku, ali i oslonac porodici koja prolazi kroz težak period suočavanja sa gubitkom.

Priča jedne žene, čiji je životni put od posmatranja smrti sopstvenog oca do sticanja zvanja sertifikovane dule smrti duboko inspirativna, otkriva šta znači biti uz nekoga na kraju njegovog životnog puta. Njeno iskustvo nam pomaže da razumemo emocionalnu, psihološku i duhovnu dimenziju ovog posla, koji često menja i sam pogled na život.

Kako je sve počelo

Pre četiri godine, njen otac je otpušten iz bolnice i upućen na hospic negu kod kuće.
Od tog trenutka, ona je dobila zadatak koji je bio i odgovoran i emocionalno iscrpljujući — praćenje terapije, uključujući i davanje morfijuma za ublažavanje bola.
Iako nije imala medicinsku obuku, njen zadatak je bio jasan: biti uz oca, pružiti mu podršku i obezbediti da mu poslednji dani budu što mirniji i dostojanstveniji.

Tokom tih dana, suočila se sa strahom, nesigurnošću i osećajem bespomoćnosti. Ipak, upravo tada, i bez formalnog znanja, ona je, kako sama kaže, “kročila u svet smrti”.
Prisustvo, saosećanje i spremnost da sasluša, postali su njeni glavni alati.

Prvi susret sa smrću izbliza

Iako je bila uz oca veći deo njegovog poslednjeg perioda života, žali što nije bila prisutna u trenutku kada je izdahnuo. Ovaj osećaj propuštene prilike duboko ju je pogodio i probudio snažnu želju da sazna više o tome kako umirući doživljavaju poslednje trenutke.
Počela je da istražuje teme vezane za proces umiranja, fizičke promene koje ga prate, ali i emocionalne i duhovne potrebe ljudi u tom trenutku.

Ovo istraživanje ju je dovelo do spoznaje da postoji profesija dule smrti, čija je misija upravo ono što je ona poželela da radi — biti oslonac onima koji odlaze i onima koji ostaju.

Put ka zvanju dule smrti

Kada je odlučila da krene ovim putem, porodica i prijatelji su izražavali zabrinutost.
“Zar nećeš biti emocionalno slomljena stalno okružena smrću?”, pitali su je.
Ali ona je imala jasan odgovor — upravo takva osoba je njoj nedostajala kada je njen otac umirao.
Htela je da bude ta smirena figura koja donosi mir i razumevanje, i da pomogne porodicama da se osećaju manje izgubljeno u haosu gubitka.

Tokom svog usavršavanja, u njen život je ušao pas Gaja.
Nakon obuke, Gaja je postala sertifikovani terapijski pas, a zajedno su počeli da posećuju hospise.
Gaja je imala izuzetno smirenu i nežnu narav, savršenu za pružanje utehe pacijentima i porodicama. Prisustvo životinje često razbija napetost i donosi osećaj topline čak i u najtežim trenucima.

Iskustva iz prakse

Kroz rad sa pacijentima i njihovim porodicama, stekla je mnoga zapažanja o ljudskom ponašanju pred smrt.
Na primer, primetila je sledeće obrasce:

• Mnogi ljudi “čekaju” da ostanu sami ili da određena osoba napusti prostoriju pre nego što izdahnu.

• Neki ne žele da odu dok se ne reše porodične nesuglasice.

• Drugi čekaju dolazak voljene osobe kako bi mogli da se oproste.

Razumevanje ovih pojava pomaže joj da bolje savetuje porodice, objašnjavajući im da određena ponašanja umirućih imaju svoje psihološke i emotivne razloge.
Na taj način, porodice mogu da prihvate proces umiranja bez nepotrebnog osećaja krivice ili nerazumevanja.

Promena ličnog pogleda na život i smrt

Rad kao dula smrti potpuno je promenio njen pogled na sopstveni život.
Smrt više nije tabu tema — ona je sada vidi kao prirodan deo životnog ciklusa.
Osećaj straha zamenilo je poštovanje prema tom trenutku i svest o važnosti svakog dana.
Rad sa ljudima kojima je ostalo manje od šest meseci života stalno je podseća na poruku:

Živi punim plućima. Ceni svaki trenutak.

Lične pripreme za sopstveni kraj

Iskustvo rada sa umirućima inspirisalo ju je da počne da razmišlja o sopstvenoj smrti.
Postavila je sebi pitanja:

• Da li želim da umrem kod kuće?

• Kakvu muziku želim da slušam?

• Želim li okupljanje porodice ili miran odlazak?

Sve svoje odluke zapisala je u posebnu svesku.
Ovaj dokument sadrži:

1. Njene želje u vezi sa mestom i načinom umiranja.

2. Uputstva za medicinsku negu i eventualne terapije.

3. Ličnu volju i testament.

4. Spisak računa i administrativnih podataka.

Sveska je, kako kaže, njen poklon porodici — način da im olakša donošenje odluka u teškom trenutku i da im ostavi jasno nasleđe, oslobođeno nesigurnosti i dilema.

Značaj dule smrti u društvu

Uloga dule smrti u savremenom društvu sve više dobija na značaju.
Ove osobe ne pružaju medicinsku negu, već emocionalnu, duhovnu i organizacionu podršku.
Njihov rad obuhvata:

• Prisustvo uz umirućeg i porodicu.

• Pomoć u razgovorima o smrti.

• Podršku pri rešavanju porodičnih tenzija u poslednjim trenucima.

• Vođenje kroz pravne i organizacione aspekte kraja života.

Takva podrška može da smanji strah, usamljenost i osećaj bespomoćnosti kod svih uključenih.

Priča ove žene otkriva koliko je uloga dule smrti složena, ali i koliko može biti lekovita — i za one koji odlaze i za one koji ostaju.
Njeno iskustvo pokazuje da smrt ne mora biti trenutak paničnog straha i tuge, već prilika za mirno zatvaranje životnog kruga.

Ona je naučila da:

• prihvatanje smrti donosi oslobađanje od straha,

• priprema može olakšati porodici buduće teške odluke,

• saosećanje i prisustvo vrede više od bilo kakvih reči.

Sada, zajedno sa psom Gajom, nastavlja da pruža mir i dostojanstvo ljudima u poslednjim trenucima, ostavljajući trag u srcima porodica koje su zahvalne na podršci.
Za nju, biti dula smrti nije samo posao — to je poziv koji menja sve koji se usude da mu priđu otvorenog srca.