Otkopavanje pokojnika – ritual bola, nade i ljubavi

U mnogim kulturama širom sveta smrt nije predstavljala kraj, već prelaz u neki drugi oblik postojanja. Kod Vlaha, jedne od zajednica Balkana, razvijao se naročito specifičan i bogat sistem rituala vezan za kult mrtvih. Među njima se izdvaja obred poznat kao „otkopavanje pokojnika“. Ova praksa, premda danas gotovo nestala, preživela je u različitim oblicima sve do kraja 19. i čak tokom 20. veka.

Sam čin otkopavanja nije bio deo svakodnevnih običaja. On se pojavljivao u retkim, ali veoma bolnim trenucima, najčešće kada je život prekinut prerano, u mladosti. Smatralo se da upravo tada duša zahteva dodatnu pomoć i da je porodica ta koja može svojim postupcima obezbediti mir i svetlost preminulom.

Ovaj običaj, koji spaja strah, veru, ali i neizmernu ljubav, pruža jedinstven uvid u način na koji su ljudi nastojali da prevaziđu bol gubitka i pronađu smisao u tragediji.

Suština rituala

Ritual otkopavanja pokojnika sastojao se iz nekoliko ključnih činova:

1. Odabir trenutka – obred se obično izvodio četrdeset dana nakon smrti, što je u mnogim hrišćanskim tradicijama značajan period za dušu pokojnika.

2. Dolazak porodice u zoru – članovi porodice dolazili bi tiho, izbegavajući pažnju javnosti, jer se znalo da običaj nosi rizik nerazumevanja i osude.

3. Otvaranje groba i iznošenje tela – pokojnik bi bio položen tako da mu lice bude okrenuto prema prvim zracima sunca. Verovalo se da sunčeva svetlost pročišćava dušu i otvara joj put ka večnosti.

4. Ponovno ukopavanje i obred – nakon što bi telo obasjala svetlost, grob bi ponovo bio zatvoren. Iste večeri porodica je ponavljala deo pogrebnih rituala, u vidu tihe i dostojanstvene ceremonije rastanka.

Za porodicu, ovo nije bio čin praznovjerja, već poslednji pokušaj da se dragom biću pruži mir, toplina i zaštita.

Potresna priča Milice Kušljić

Jedno od najpoznatijih i najdirljivijih svedočanstava o ovom običaju dolazi iz sela Debeli Lug, gde je živela Milica Kušljić. Njena priča jasno prikazuje kako se stari ritual mogao pretvoriti u ličnu borbu protiv bola.

• Milica je u mladosti izgubila sina u ranim dvadesetim godinama. Bio je pun planova, imao verenicu i vedru budućnost pred sobom. Međutim, iznenadna bolest – leukemija – oduzela mu je život za svega nekoliko dana.

• Za majku je ta smrt bila nezamisliv teret. U nemoći i očaju setila se priča svojih predaka o „drugom suncu“, obredu koji može osvetliti dušu pokojnika.

Četrdeset dana nakon smrti, Milica se u zoru zaputila na groblje. Otvorila je sinovljev grob i položila njegovo telo tako da ga obasja jutarnje sunce. Nije to činila iz pukog verovanja u običaj, već iz majčinske potrebe da svom detetu obezbedi mir i spokoj.

Pored samog otkopavanja, ona je uključila i druge elemente vlaških verovanja:

• razvela je crveni konac od Beograda do sela, verujući da će to biti trag kojim sinova duša može da pronađe put do kuće,

• zapalila je „rajsku sveću“, jer se smatralo da je onaj svet hladan i mračan, te da pokojnika tamo mora dočekati toplina i svetlost.

Za Milicu, sve to nije bio kraj, već nastavak ljubavi. Obred je bio način da potvrdi da smrt ne može prekinuti vezu između majke i deteta.

Svedočanstva iz drugih sela

Iako je priča Milice Kušljić posebno upečatljiva, etnolozi su zabeležili da takvi običaji nisu bili izolovani slučajevi. Prema istraživanjima Etnografskog muzeja u Beogradu, slični rituali postojali su u selima Laznica i Gornjane, gde su praktikovani sve do sredine 20. veka.

Mnogi meštani su tada verovali da sunce preuzima dušu i prenosi je u viši svet. Na taj način, duša ne ostaje u tami, već ulazi u svetlost – simbol večnog mira.

Iako današnjem posmatraču takva verovanja mogu delovati arhaično, ona svedoče o tome koliko su ljudima bila važna:

• sigurnost duše,

• zaštita od večne tame,

• pružanje osećaja da je pokojnik zaista pronašao put ka drugom svetu.

Gubitak i sećanje

Milica je, pored rituala, čuvala i uspomene na svog sina u vidu VHS snimaka sahrane. Ti snimci su za nju bili dragoceni, jer su predstavljali poslednji materijalni trag vremena kada je delila tugu i ljubav prema sinu. Međutim, izgubila ih je nakon što su joj ih oduzele televizijske ekipe koje su obećale povraćaj, ali to nikada nisu učinile.

Osećala je da je time izgubila još jedan deo svoje intime – ne samo dete, već i uspomenu na njega. Danas Milica živi povučeno, od prodaje cveća koje sama uzgaja. Iako povremeno dobija posete ćerke, najveći deo vremena provodi u tišini i sećanju.

Njena priča pokazuje da majčina bol ne poznaje granice – niti strah od osude, niti protok vremena, niti promenu društvenih običaja.

Slični rituali u svetu

Obred otkopavanja pokojnika nije bio isključivo deo vlaške tradicije. Slične prakse mogu se pronaći i u drugim delovima sveta:

• Rumunija – i danas postoje običaji u kojima se pokojnicima povremeno otvaraju grobovi, menja odeća ili prilažu pokloni.

• Indonezija i Madagaskar – tamo se sprovodi praksa „ponovne sahrane“. Porodice izvode tela predaka, presvlače ih, a zatim s njima plešu u znak ljubavi i poštovanja.

Ovi primeri pokazuju da je potreba za povezivanjem s mrtvima univerzalna, bez obzira na geografiju ili kulturu. Ljudi u svim delovima sveta tragali su za načinima da potvrde trajnost ljubavi i da smrt ne bude kraj, već transformacija odnosa.

Naučni i kulturni značaj

Etnolozi i antropolozi u Srbiji više puta su naglašavali da kult mrtvih kod Vlaha predstavlja jedan od najdugovečnijih fenomena domaće tradicije. U publikacijama Etnološkog instituta SANU naglašava se da ovi rituali nisu puka relikvija prošlosti, već duboko ukorenjeni obrasci kolektivnog sećanja.

U njima se vidi spoj tri osnovna ljudska osećanja:

• strah – od tame, zaborava i večnog gubitka,

• nada – da se može obezbediti mir i svetlost,

• ljubav – kao pokretač svih postupaka porodice, jača i od smrti.

Za nauku, ovakvi obredi su dragoceni jer objašnjavaju kako zajednice pokušavaju da nađu smisao u smrti. Za same učesnike, oni su bili psihološka i emotivna uteha, način da se kroz simboliku i ritual prevaziđe nemerljiva tuga.

Običaj „otkopavanja pokojnika“ možda danas deluje neobično ili čak kontroverzno. Ipak, kada se posmatra u svom izvornom kontekstu, on otkriva suštinu ljudskog postojanja – borbu protiv bola, želju da se pomogne najbližima i strah da se smrt ne pretvori u večnu tamu.

Priča Milice Kušljić ostaje snažno svedočanstvo o majci koja je odbila da veruje da njen sin može otići bez svetlosti. Njena patnja, ali i hrabrost, postali su deo kolektivnog sećanja i podsećaju nas da ljubav traje i kada fizičkog života više nema.

Kroz poređenje sa običajima u drugim kulturama jasno je da ljudi širom sveta dele iste impulse – želju da čuvaju uspomene, da pomognu duši pokojnika i da sami pronađu utehu.

Na kraju, ovaj ritual nas uči da tuga nikada ne nestaje, ali da ljubav i nada mogu postati način da se sa njom živi. Upravo u tome leži njegova univerzalna vrednost: u podsećanju da je ljubav jača od smrti, i da su ljudi oduvek tragali za svetlom koje vodi kroz tamu.