Alen Muhić (32) iz Goražda u Bosni i Hercegovini rođen je 1993. godine kao neželjeno dete. Tokom rata, srpski vojnik je napao njegovu majku Bošnjakinju.
Priča koja uzdrmava tišinu
Postoje životne priče koje ruše tišinu, razbijaju tabue i osvetljavaju najmračnije delove društva. Jedna od njih je priča Alena Muhića, čoveka koji je rođen iz nasilja, ali je uprkos svemu odlučio da postane glas onih koje društvo zaboravlja. Njegovo poreklo nije bilo izbor, već posledica brutalnog zločina tokom rata u Bosni i Hercegovini. Ipak, ono što ga definiše nije početak, već hrabrost da se sa tim početkom suoči, da iz njega izraste i postane simbol ljudskog dostojanstva, hrabrosti i otpornosti.
Alen je danas poznat kao borac za ljudska prava, ali njegova prošlost je duboko potresna – on je dete začetog čina napadanja, dete koje je odmah po rođenju odbačeno, ali ne i uništeno. Njegov životni put, detaljno opisan u autobiografskoj knjizi „Ja sam Alen“, govori o bolu, odricanju, potrazi za identitetom, ali i o ljubavi, oproštaju i veri u humanost.
Odbačen pri rođenju, pronašao svoje mesto pod suncem
Rođenje u tišini i patnji
Godina je 1993. Na vrhuncu ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini, jedno dete dolazi na svet u bolnici u Goraždu. Njegova majka, Bošnjakinja, žrtva je napadanja od strane vojnika Vojske Republike Srpske. Trudnoća je bila neželjena i rezultat brutalnog zločina. Želela je da prekine trudnoću, ali je bilo prekasno. Nakon porođaja, majka nije mogla, a možda i nije želela da zadrži dete, pa ga ostavlja u bolnici.
U tom trenutku počinje Alenova borba za život – bez roditelja, bez identiteta, bez ijedne poznate osobe koja bi se pobrinula za njega. Bio je prepušten osoblju bolnice koje ga je hranilo mrvicama keksa i održavalo u životu koliko su mogli. Međutim, sudbina je imala drugačiji plan.
Domar kao spasitelj
Jedan običan domar, zaposlen u bolnici, počinje da pokazuje pažnju prema napuštenom detetu. Svakodnevno ga nosi kući svojoj supruzi i ćerkama, gde dete dobija prvu toplinu i sigurnost. Vremenom, ovaj čovek, sa svojom porodicom, odlučuje da dete usvoji i pruži mu dom. Alen tako odrasta u muslimanskoj enklavi, bez osnovnih uslova za život – bez grejanja, bez tekuće vode, bez luksuza. Ali ono što je imao bilo je nešto mnogo vrednije – ljubav.
Usvojitelji su ga prihvatili kao rođenog sina. Usvojene sestre su ga zvale bratom, a njihova porodična toplina bila je prvi korak ka izlečenju rana koje dete još ni nije bilo svesno.
Suočavanje sa istinom i stigmatizacijom
Uprkos ljubavi u porodici, društvo nije bilo milosrdno. Alenovo poreklo bilo je predmet govorkanja, osude i uvreda. Jednog dana, u školi, drug mu je u svađi dobacio da je “ kopile pronađeno pored kontejnera”. Ta rečenica, izgovorena iz besa, bila je trenutak kada je istina eksplodirala u Alenovom životu. Imao je svega osam ili devet godina kada je shvatio da nije rođen uobičajeno, da njegovo postojanje vuče koren iz tragedije.
U tom trenutku se, kako sam kaže, otvorila Pandorina kutija. Počeo je da se pita ko su njegovi biološki roditelji, zašto je ostavljen, zašto ga nazivaju pogrdnim imenima. Počela je njegova unutrašnja borba i potraga za identitetom i razumevanjem sopstvene prošlosti.
Prvi javni glas i medijska pažnja
Još kao dete, Alen postaje poznat zahvaljujući novinarki Stejsi Sulivan, koja u američkom “Newsweeku” piše o deci rođenoj iz napada tokom rata u BiH. U tom tekstu se pojavljuje i Alenova priča, a novinarka uspeva da pronađe i njegovu biološku majku. Njene izjave su bile hladne, čak i zastrašujuće – izjavila je da ne oseća ništa prema detetu, niti prema silovatelju, te da ju je taj čin “nepovratno uništio”.
To saznanje nije bilo lako. Ipak, Alen nikada nije okrivio majku. “Ona nije kriva. Pravi zločinac je moj otac,” govorio je. Empatija prema majci i sposobnost da razlikuje žrtvu od zločinca pokazuje snagu njegovog karaktera i dubinu njegovog razumevanja tragedije.
Susret sa biološkim ocem – suočavanje s tamom
U odraslom dobu, Alen donosi tešku i hrabru odluku – da pronađe i biološkog oca. Pronalazi čoveka koji je odgovoran za čin napadanja. Kada mu je otvorio vrata, ovaj je negirao da zna njegovu majku i tvrdio da je sve politička izmišljotina. Ipak, Alen je odmah prepoznao istinu u njegovim očima. “Oči ne lažu,” rekao je, odbacivši potrebu za DNK analizom.
U tom susretu, nije bilo oproštaja, ali je bilo oslobađanje. Alen je shvatio da svoju prošlost ne može izmeniti, ali zato može oblikovati svoju budućnost. U tom trenutku, čovek koji je rođen iz tame – odlučuje da postane svetlo za druge.
Glas koji ne sme da se ignoriše
Danas je Alen Muhić odrasla osoba, otac, aktivista, i iznad svega – simbol nade. Njegova borba nije samo lična. On je postao glas za sve one koji su rođeni iz zločina, iz rata, iz tišine koju društvo najčešće pokušava da zaboravi. Njegovo javno istupanje, knjiga, dokumentarni film o njegovom životu – sve to služi jednom cilju: da deca rođena iz silovanja budu viđena, priznata i poštovana.
U znak priznanja za svoju hrabrost i borbu, Alen je dobio nagradu za ljudska prava. Njegov život, iako začinjen patnjom, postao je snažan primer da žrtva može preživeti, pronaći smisao, pa čak i oproštaj. On je pokazao da identitet nije nešto što se samo nasleđuje, već nešto što se izgrađuje, oblikuje i – na kraju – svesno bira.
Alenova poruka svetu
-
Deca rođena iz silovanja nisu kriva.
-
Majke koje su žrtve zaslužuju podršku, a ne osudu.
-
Zločini ne smeju biti zaboravljeni niti relativizovani.
-
Ljubav usvojiteljske porodice može izlečiti najdublje rane.
-
Istina, ma koliko bolna bila, oslobađa.
Alen nije samo preživeo – on je svedočio, progovorio i uzdigao se. Njegova priča je bolna, ali neophodna. Njegova hrabrost otvara vrata onima koji još uvek ćute. A njegov glas – ostaje da odjekuje, kao podsetnik da se čak i iz najmračnijih korena može izrasti ka svetlu.
