Rusmira prihvatila djevojčicu čiji su roditelji nastradali: Od prvog dana mi je ušla u srce

Znajući kakav je životni put imala, samo želim da bude sretna!

Priče o hraniteljstvu i životnim putevima dece koja su izgubila roditelje uvek nose snažnu emotivnu težinu. Iza njih se krije borba za normalnost, za ljubav i sigurnost, ali i za priliku da se uprkos bolnim gubicima izraste u stabilne i uspešne osobe. Ovaj tekst donosi priču o devojci A., koja je u jednom trenu ostala bez oba roditelja, ali i o ženi, Rusmiri Međić, koja je preuzela ogromnu životnu ulogu – da bude njena hraniteljica, starateljica i na kraju, prava majka po srcu.

Kroz priču se oslikava put od tragedije ka izgradnji nove porodice, govori se o izazovima, o ljubavi koja je zamenila prazninu, o uspehu mlade devojke i o tome koliko društvo može, ali i mora, da uradi da pruži veću podršku ovakvim porodicama.

1. Tragedija koja menja sve

U leto 2016. godine, tada trinaestogodišnja A. doživela je nezamislivu tragediju. U saobraćajnoj nesreći izgubila je oba roditelja. U periodu kada je većina njenih vršnjaka brinula o školskim obavezama i dečjim sitnicama, ona je ostala sama, suočena sa gubitkom koji bi i odrasle osobe teško podnele.

Umesto da završi u nepoznatom okruženju, otvorila su joj se vrata porodice njene majke. Rusmira Međić, rođaka koja je imala već dvoje dece, nije mnogo razmišljala – prirodno je odlučila da primi A. u svoj dom.

„Što jedu moja deca, ješće i A.“ – bio je njen stav od prvog dana.

Time je devojčica dobila novu kuću i novu šansu. Porodica se proširila, a A. je postala sestra Mahiru i Amaru, a kasnije i maloj Esmi.

2. Prvi koraci u novom životu

Period odmah nakon tragedije bio je izuzetno težak. Iako su mnogi postavljali pitanja: „Kako ćeš to izdržati? Da li je pametno? Hoćeš li moći uz dvoje sopstvene dece?“, Rusmira se nije dvoumila. Njena odluka bila je vođena srcem, a ne kalkulacijama.

U tim danima, porodica se trudila da pruži toplinu i sigurnost, da A. ne oseti usamljenost. Kroz ljubav i podršku, devojčica je polako gradila novi identitet i učila da je njen život, iako nepovratno promenjen, i dalje vredan i pun potencijala.

• A. je krenula u novu školu,

• stekla je nove prijatelje,

• i polako se prilagodila porodici koja ju je prigrlila kao svoju.

3. Odnos majke i kćerke

Već posle nekoliko meseci, A. je počela da Rusmiru oslovljava sa „mama“. To je za nju bila najveća čast i potvrda da odnos koji grade nije samo formalna obaveza, već iskreno emotivno povezivanje.

Rusmira priznaje da nikada nije pravila razliku između svoje biološke dece i A. – sve ih je jednako volela i čuvala. „To dete je od prvog dana ušlo u moje srce“, govorila je.

Naravno, bilo je i trenutaka tuge. Kada bi se A. setila svojih roditelja, nijedna reč utehe nije bila dovoljna. Porodica je u tim trenucima birala tišinu i podršku, dozvoljavajući joj da se sama izbori sa bolom, ali uvek uz sigurnost da nije sama.

4. Put ka obrazovanju i samostalnosti

Od dolaska u hraniteljsku porodicu, A. je postepeno nizala uspehe. Završila je osnovnu, pa srednju školu, a potom i Ekonomskog fakulteta u Zenici. Nedavno se udala i započela svoju porodicu.

Za Rusmiru, taj trenutak bio je istovremeno i ponos i bol. Ponos, jer je A. uspela da se izbori sa svim životnim preprekama i stvori sebi budućnost. Bol, jer je morala da je pusti, kao što svaka majka pušta svoje dete kada odraste.

„Znajući kakav je životni put imala, samo želim da bude sretna“, rekla je kroz suze.

5. Iskustvo hraniteljstva i edukacija

Biti hranitelj nije samo emotivna odluka, već i odgovorna uloga koja zahteva podršku i znanje. Rusmira je prošla kroz program edukacije za hranitelje. Iako je isprva bila skeptična, ubrzo je shvatila koliko je dragoceno učiti iz iskustava drugih porodica koje su prošle kroz slične situacije.

Tokom edukacije naučila je:

• koliko je važno postaviti granice u odgoju,

• da zabrane nisu kazna, već način zaštite,

• i da je deljenje iskustava sa drugim hraniteljima neprocenjivo.

Edukacija je bila i prilika za umrežavanje – porodice su se zbližile, išle na zajedničke izlete, a rastanak je mnogima teško pao.

6. Odnos društva i države prema hraniteljima

U razgovoru, Rusmira je iskreno naglasila da sistem često ne prepoznaje dovoljno potrebe ni dece, ni hraniteljskih porodica. Prema njenom mišljenju, bilo bi nužno uvesti određene beneficije za decu bez roditelja, posebno kada dođe vreme za zapošljavanje ili nastavak školovanja.

Predložila je:

• dodatne stipendije za studente iz hraniteljskih porodica,

• olakšice prilikom zapošljavanja,

• veću podršku od opštine i lokalne zajednice.

Ovo su predlozi koji bi, prema njenim rečima, mogli znatno olakšati život mladima koji nemaju roditeljsku podršku.

7. Novi programi podrške

U poslednje vreme, ipak, pojavili su se i pozitivni pomaci. Ministarstvo za rad, socijalnu politiku i izbeglice Zeničko-dobojskog kantona, uz podršku Catholic Relief Services (CRS), predstavilo je Program mera podrške mladima iz sistema javne brige.

Program uključuje:

• pomoć pri zapošljavanju,

• stambeno zbrinjavanje,

• psihosocijalnu podršku,

• mentorstvo i pripremu za osamostaljenje.

Usvajanjem ovakvih dokumenata, država prepoznaje da mladi bez roditelja ne mogu i ne treba da budu prepušteni sami sebi.

Prema podacima centara za socijalni rad, u Zeničko-dobojskom kantonu je tokom prethodne godine 155 dece i mladih bilo smešteno u ustanove ili hraniteljske porodice. To jasno pokazuje da je hraniteljstvo nezamenjiv oblik brige i da je potrebno još snažnije ulagati u njegov razvoj.

Priča o A. i Rusmiri Međić primer je da se ljubav može pronaći i u najtežim okolnostima. Devojčica koja je sa 13 godina ostala bez roditelja, zahvaljujući nesebičnoj odluci jedne žene i podršci cele porodice, izrasla je u obrazovanu, stabilnu i srećnu mladu ženu.

Ovaj slučaj pokazuje:

• da hraniteljstvo nije samo zakonska obaveza, već poziv srca,

• da dete može da dobije punu toplinu i osećaj pripadnosti, čak i kada biološki roditelji više nisu tu,

• i da društvo mora da uloži više napora kako bi hranitelji imali resurse i podršku da iznesu ovu važnu ulogu.

Na kraju, ostaje jednostavna, ali snažna poruka Rusmire: „Znajući kakav je životni put imala, samo želim da bude sretna.“

To je poruka svake majke, bilo biološke ili one po izboru i srcu. A upravo u toj rečenici sadržana je suština hraniteljstva – davanje šanse detetu da, uprkos gubicima, pronađe sreću i smisao.