Ružici iz Prijepolja jedan sin bio PRAVOSLAVAC LUKA, a drugi MUSLIMAN ALIJA: Rodila ga kao Ristu, ali ono što je usledilo NAJVEĆA JE BOL koju majka može da doživi

Jedna majka, dva sina, dve vere – i jedno srce

U srcu Polimlja, u vremenu kad su verske i etničke podele oblikovale ljudske sudbine, živela je žena po imenu Ružica Pejović. Nije bila kraljica, nije imala moć, niti bogatstvo – ali ono što jeste posedovala, bilo je najdragocenije blago jednog naroda: bezuslovnu ljubav i hrabrost da bude iznad podela.

Od svih njenih sinova, dvojica su ostala u pamćenju kao oličenje suprotnosti i istovremeno duboke povezanosti. Njihova imena – Luka i Risto – nisu samo porodične oznake, već i simboli dva sveta koja su se, zahvaljujući ljubavi njihove majke, srela, a ne sukobila.

 Sin koji je otišao – i sin koji je ostao

Risto Pejović, u mladosti, napušta roditeljski dom i prelazi da živi kod muslimanske porodice Poturak, imućne, ugledne i cenjene u zajednici. Vremenom prima islam, uzima ime Alija, a prezime Poturk. Njegova odluka ostaje obavijena zavesom pretpostavki: da li iz lične potrebe, solidarnosti, ili možda kao čin duhovne bliskosti sa novom porodicom – ne zna se sa sigurnošću. Ipak, ono što jeste sigurno jeste činjenica da nije prestao da bude sin Ružice Pejović.

U to doba, previranja su bila svakodnevica: vera je delila ljude više nego što ih je spajala, a prelazak iz jedne u drugu bio je često okarakterisan kao izdaja. Uprkos tome, Ružica je ostala majka obojici – i Luki, koji je ostao u pravoslavlju, i Aliji, koji je prešao u islam.

U toj tihoj odluci, da ne bira strane, već da ljubi oba sina jednako, majčinski i bezuslovno, ona je postala simbol mudrosti i snage jedne obične žene u neobičnim vremenima.

Život između dva doma

Prema narodnom predanju, Ružica je naizmenično boravila kod oba sina – kod Luke, u pravoslavnom domaćinstvu, i kod Alije, u muslimanskom. Nije pravila razliku, nije postavljala uslove, nije propovedala. Njeno prisustvo bilo je tiha pobuna protiv mržnje i zidova među ljudima.

U društvu gde su se razlike među verama često krvlju upisivale u porodična stabla, Ružica je gradila most od ljubavi.

Fotografija koja je postala legenda

Godine 1919, prijatelj porodice, advokat Andrija Bogdanović, beleži ono što danas smatramo istorijskim trenutkom: nastaje fotografija Ružice sa sinovima – Lukom, u šajkači, i Alijom, u turbanu. Ona sedi između njih, u srpskoj narodnoj nošnji. Fotografija, jednostavna u kompoziciji, veličanstvena je u poruci.

Tri figure, tri vere, tri puta – a jedno srce koje ih drži zajedno.

Ta slika se čuva više od jednog veka i postaje simbol jedinstva, tolerancije i majčinske ljubavi koja ne poznaje granice.

Od slike do skulpture: „Zauvek braća“

Inspirisan tom pričom i fotografijom, Vladimir Bogdanović, sinovac advokata Andrije, odlučuje da svom kraju podari večni podsetnik na ovu priču. Skulptura „Zauvek braća“, delo vajara Gorana Čpajaka, danas stoji ispred Muzeja u Prijepolju.

Skulptura je isklesana iz granitnog bloka, simbola čvrstoće i trajanja, baš kao što je trajna i poruka koju nosi. Prikazuje majku i dva sina, onako kako su zabeleženi na slici – jedan pravoslavac, drugi musliman – spojeni u jednom trenutku večne majčinske ljubavi.

“Hteli smo da kamen govori ono što mnogi ljudi ne umeju: da krv i vera ne smeju da budu prepreke ljubavi i zajedništvu,” rekao je Čpajak prilikom otkrivanja spomenika.

Susret potomaka: prošlost u sadašnjosti

Godinu dana pre stogodišnjice fotografije, ispred same skulpture dogodio se emotivan susret. Potomci Ružice Pejović – Milinko Pejović i Lutvo Poturk – susreli su se prvi put. Dva čoveka, različitih vera i prezimena, koje je vreme možda razdvojilo, ali ih je jedna prabaka ponovo spojila.

Milinko, sa suzom u oku, rekao je:

„Ne znam mnogo onih koji imaju ovakvu porodičnu priču. Ovo je ponos, ne samo porodični, već i ljudski.“

Lutvo je dodao:

„Naša deca moraju da znaju ovu priču. Da ne zaborave da smo nekad bili jedno – i da to i danas možemo biti.“

 Majčinska ljubav kao večni svetionik

Ružica Pejović nije bila revolucionarka, ali je njena odluka bila revolucionarna. U vremenu kada su se ljudi razdvajali zbog vere, nacije i politike, ona je spojila ono najvažnije – ljude, porodicu, srce.

Nije ostavila za sobom ni novac, ni knjige, ni titule. Ali ostavila je nešto što prevazilazi sve granice – poruku ljubavi, poštovanja i razumevanja. Njena priča je danas živa – u kamenu skulpture, u pričama koje se prenose sa kolena na koleno, i u svakom čoveku koji veruje da razlike mogu da nas obogate, a ne da nas udalje.

U vremenu kada svet i dalje traži odgovore na pitanja identiteta, vera i pripadnosti, priča o Ružici Pejović nas podseća da su najveće istine najjednostavnije:

• Majka voli – bezuslovno.

• Porodica traje – uprkos razlikama.

• Ljubav povezuje – snažnije od krvi, vere i prezimena.