Ljubaznost bez interesa: Priča o Jusufu i Enesu koja vraća veru u ljude

U vremenu koje često karakterišu brzina, otuđenost i sebičnost, trenutci istinske ljudske dobrote deluju kao dragoceni biseri u moru svakodnevice. U ovom tekstu prenosimo jednu takvu priču, priču koja greje srce, ali istovremeno ostavlja knedlu u grlu.

To je priča o starijem čoveku, jednom skromnom deki po imenu Jusuf, i Enesu, potpunom neznancu, koji je u običnoj prodavnici učinio mali gest, ali koji je za Jusufa značio sve.

1. Susret u prodavnici

Jedan običan dan, jedna obična kupovina. Enes, prolaznik, ulazi u lokalnu prodavnicu bez posebnih očekivanja. Pred njim na kasi stoji starac, čiji izgled odmah odaje godine — preko 80, možda i više. Njegova korpa nije bila puna, naprotiv. U njoj su se nalazile:

• Dva paradajza

• Jedna tikvica

• Kilogram brašna

• Kilogram šećera

• I još poneki sitni proizvod

Ništa luksuzno, ništa suvišno. Sve su to bile osnovne namirnice, dovoljne za možda jedan ili dva skromna obroka.

Kada je došao red na njega da plati, starac izvlači novčanik, koji je, nažalost, bio gotovo prazan. Tek nekoliko sitnih kovanica kliznulo je preko pulta. Kasirka ih prebrojava i konstatuje da iznos ne dostiže potrebne dve konvertibilne marke (KM). Nedostaje mu mali iznos, ali dovoljan da ne može da kupi sve što mu je potrebno.

2. Izbor: Ostaviti ili se nadati

Kasirka, pomalo zbunjena, ali navikla na ovakve situacije, ljubazno pita:

„Da li želite da ostavite deo robe dok ne donesete ostatak novca, ili da nešto skinemo sa računa?“

Starac, dostojanstven, ali očigledno pogođen situacijom, odgovara tihim glasom:

„Nemamo više ništa kod kuće, ni ja ni baba… Skinite nešto.“

Zatim sa nesigurnim pokretima odguruje paradajze i tikvicu. Tiho, gotovo stidljivo, pita šta bi još mogao da vrati. Prizor koji u bilo kome budi empatiju, a u Enesu – odluku.

3. Gest koji menja dan, možda i život

U tom trenutku, Enes, svedok te situacije, reaguje bez premišljanja. Vadi 10 KM iz novčanika i predaje ih kasirki.

„Dodajte to što je potrebno i vratite gospodinu sve u kesu.“

U međuvremenu, starac i dalje traži po džepovima, kao da se nada da je negde ostao neki fening, neki zaboravljeni novčić. No, pronalazi samo prazninu i nemoć.

Gleda kasirku i još jednom moli:

„Uzmi ti to… Nema više…“

Ona mu nežno saopštava da je neko već uplatio ostatak, a tada se Jusuf — jer saznajemo da mu je to ime — okreće prema Enesu. Iznenađen je, zatečen, gubi se u trenutku i izgovara:

„A šta ja sad da radim?“

4. Zbunjenost i zahvalnost

Enes mu odgovara jednostavno, bez patetike:

„Ništa. Uzmite svoje stvari i idite kući. Sve je u redu.“

Ali za Jusufa, to nije obična situacija. Čini se da nikada ranije nije doživeo sličnu pažnju. Gleda naizmenično Enesa i kasirku, dok tišina obavija njihov susret.

„Ali meni se ovo nikada nije desilo… Ne znam šta da radim…“ – ponavlja Jusuf, sada već sa suzama u očima.

Počinje da plače.

Ne zato što je gladan. Ne zato što mu je ostalo malo. Već zato što je dobio više nego što je očekivao – ne u novcu, već u ljudskosti.

5. Skromnost koja inspiriše

U pokušaju da se zahvali, Jusuf insistira:

„Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa da Vam vratim 2 KM kad budem imao…“

Enes, i dalje blag i iskren, samo odmahne glavom:

„Taman posla. Vi ste to davno zaradili. I mnogo više. Odradili ste sve za ovo društvo, a sad je samo red da neko vama pomogne.“

U tim rečima krije se suština ove priče – poštovanje prema starijima, razumevanje, ali pre svega – čista, nezainteresovana pomoć.

Jusuf je uporan. Želi da uzvrati, makar jednom šoljicom kafe:

„Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim…“ – jeca, boreći se sa svojim emocijama.

Enes ga, opet nežno, smiruje:

„Ne morate Vi ništa. Samo se smirite, idite kući, spremite ručak i odmorite.“

Na kraju, Jusuf pruža ruku i pita:

„Kako se Vi zovete?“

„Enes.“

„Ja sam Jusuf. I pamtiću Vas dok sam živ.“

Ova priča je daleko više od anegdote iz lokalne prodavnice. Ona je svedočanstvo o ljudskosti, o malim delima koja imaju ogroman uticaj. Enes nije promenio svet, nije rešio siromaštvo, nije Jusufu obezbedio sigurnu starost. Ali je tog dana, u tom trenutku, uradio ono najvažnije – vraćao je dostojanstvo.

Ovakve priče nas podsećaju da:

1. Ne moraš biti bogat da bi bio velikodušan.

2. Ponekad je dovoljno samo razumeti drugog čoveka.

3. Mali gestovi mogu nekome promeniti ceo dan, pa i život.

4. Starost ne treba da bude sinonim za odricanje i poniženje.

5. Društvo vredno poštovanja je ono koje brine o svojim najslabijima.

I dok se Jusuf verovatno vratio kući sa svim svojim namirnicama, ali i srcem punim zahvalnosti, Enes je nastavio svoj dan, verovatno bez velike pompe. Ali njegova dela – ostaju. U Jusufovom sećanju, u pričama koje će prepričavati, ali i u ovoj poruci, koja se širi kao tiha nada da dobrota još uvek postoji.