Poslednji ispraćaj Halida Bešlića — Dan tuge i poštovanja

Jedan od najemotivnijih dana za bosansku muzičku scenu i mnoge ljude širom regiona bio je 12. oktobar, dan kada je legendarni pevač Halid Bešlić ispraćen na večni počinak. Sarajevsko groblje Bare postalo je mesto tišine, suza i dubokog poštovanja. Tamo su se okupili porodica, prijatelji, kolege i hiljade obožavalaca kako bi odali poslednju počast umetniku koji je svojim pesmama obeležio decenije jugoslovenske i postjugoslovenske muzike.

Atmosfera je bila dostojanstvena, ali duboko emotivna. Svaki aplauz koji se prolamao među okupljenima bio je izraz zahvalnosti i ljubavi — način da se oprosti od čoveka koji je mnogima bio simbol narodne muzike, topline i autentičnosti. Među prisutnima je bio i Dino Merlin, koji je tokom celog događaja bio uz Halidovog sina Dina, ne odvajajući se od njega ni na trenutak.

Okupljanje na groblju Bare

Još od ranih jutarnjih sati, ulice koje vode ka groblju Bare bile su ispunjene ljudima koji su dolazili iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, ali i iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i dijaspore. Svi su želeli da budu deo ovog poslednjeg ispraćaja i da lično odaju poštu velikom umetniku.

U prvim redovima ispred kapele stajali su:

• Efendije, koje su pripremale verski obred i vodile molitvu.

• Sin preminulog, Dino Bešlić, vidno potresen, ali dostojanstven u svojoj tuzi.

• Pevač Dino Merlin, blizak prijatelj i kolega, koji je pružao podršku porodici i delio njihovu bol.

Iako je tuga bila opipljiva, vladala je i neverovatna mirnoća — onaj tihi sklad koji se rađa iz poštovanja prema nečijem životu i delu.

Govor i oproštaj

Pre nego što je telo izneto na mesto večnog počinka, održan je oproštajni govor ispred kapele. U govoru su se mogle čuti reči zahvalnosti, sećanja na pevačevu skromnost i iskrenost, ali i na njegovu muziku koja je spajala ljude. Govornici su podsetili da je Halid Bešlić bio više od pevača — bio je simbol jednog vremena, glas naroda i osoba koja je kroz pesmu prenosila životne priče, tugu i radost običnih ljudi.

Nakon govora, prisutni su se u tišini oprostili, dok su efendije predvodile verski deo obreda. Svaka rečenica iz molitve odzvanjala je kao svedočanstvo o prolaznosti, ali i o večnosti dobrih dela i sećanja.

Atmosfera među okupljenima

Hiljade ljudi prisustvovalo je ovom tužnom događaju. Prema navodima bosanskih medija, broj prisutnih se procenjuje na više od 50.000 ljudi. Mnogi su stajali satima, noseći cveće, slike i sveće. Neki su ćutali, neki su plakali, a mnogi su, kada je sanduk prolazio, započinjali aplauz — ne da bi slavili, već da bi zahvalili.

Taj aplauz bio je, zapravo, simbol zajedničkog sećanja i poštovanja prema umetniku čija je muzika decenijama bila deo svakodnevnice miliona ljudi. Iako su emocije bile jake, celokupan događaj protekao je bez ijednog incidenta, što govori o dubokom poštovanju i disciplini prisutnih.

Religijski obredi i običaji

Prema islamskoj tradiciji, telo preminulog vernika treba da bude sahranjeno što pre nakon smrti. Tako je i u ovom slučaju obavljeno klanjanje dženaze-namaza u Begovoj džamiji u Sarajevu tačno u 13:30 časova. Pre toga, telo Halida Bešlića bilo je dopremljeno u džamiju oko 12:50 časova, gde se okupio ogroman broj vernika i građana da mu odaju poslednji selam.

Poštujući islamske običaje, telo je bilo položeno u sanduk umotano u beli čaršav (ćefin). Taj čin simbolizuje jednakost svih ljudi pred Bogom i jednostavnost prolaska iz ovozemaljskog u večni svet. Nije bilo raskoši ni preterivanja — upravo onako kako je, prema rečima bliskih prijatelja, Halid i sam želeo.

Na drvenoj tabli koja je bila postavljena na sanduku nalazila su se samo osnovna obeležja:

1. Ime i prezime preminulog – Halid Bešlić.

2. Datum rođenja i smrti.

3. Bez ikakvih dodatnih simbola ili ukrasa, što je u skladu sa islamskim pravilima i simbolikom skromnosti.

Taj minimalizam je, u stvari, odražavao samog umetnika — jednostavnog, toplog i iskrenog čoveka koji nikada nije težio raskoši, već je ostao dosledan svojim korenima.

Ljudi koji su delili tugu

Posebno dirljiva scena bila je veza između Halidovog sina Dina i Dine Merlina, koji su tokom čitavog dana bili jedan uz drugog. Merlin, poznat po svojoj rezervisanosti kada su u pitanju javne emocije, ovoga puta nije mogao da sakrije tugu. Njihov odnos nije bio samo profesionalni — povezivala ih je duboka prijateljska nit, zajedničke godine na sceni i međusobno poštovanje.

Pored njih, među okupljenima su bili i brojni umetnici, glumci i muzičari koji su želeli da prisustvuju poslednjem ispraćaju legende. Svi su delili zajednički osećaj — kao da odlazi deo muzičke istorije, ali i deo kolektivnog identiteta regiona.

Kolektivna emocija i simbolika oproštaja

Halid Bešlić je bio poznat po tome što je spajao generacije i narode. Njegove pesme su se slušale u svakoj kafani, na svakoj svadbi i u svakom automobilu koji je putovao balkanskim drumovima. Njegov odlazak zato nije samo gubitak jedne ličnosti, već simbolički kraj jedne epohe.

Na dan sahrane, Sarajevo je izgledalo kao grad koji diše jednom emocijom. Ljudi su stajali duž ulica, pozdravljajući kolonu koja je prolazila. Mnogi su govorili da se osetila posebna tišina — ona koja nastaje kada narod ispraća svog istinskog umetnika.

Dan 12. oktobar ostaće upisan kao dan sećanja i poštovanja prema čoveku koji je svojom muzikom ujedinio ljude širom Balkana. Odlazak Halida Bešlića nije samo kraj jednog života, već i trenutak koji podseća koliko umetnost može da dotakne duše i premosti granice.

Njegov poslednji ispraćaj na groblju Bare pokazao je da istinska veličina ne leži u materijalnom, već u duhovnom nasleđu koje neko ostavi za sobom. Hiljade ljudi koje su došle da mu odaju počast svedoče o tome da je Halid bio mnogo više od pevača — bio je deo porodičnih uspomena, radosti, tuge i svakodnevice svojih slušalaca.

Tri obeležja na njegovom sanduku — ime, prezime i datum — predstavljaju tihu poruku o prolaznosti, ali i o večnosti uspomena. Iako jednostavna, ta tabla govori mnogo: da je veličina čoveka u skromnosti, a trajnost njegovog dela u emociji koju ostavi iza sebe.

Kada su se poslednji aplauzi utišali, a narod počeo da se razilazi, ostala je tišina ispunjena poštovanjem. U toj tišini čulo se samo jedno — Halidove pesme koje su tiho puštane sa telefona, dok su se ljudi opraštali. Iako fizički više nije prisutan, njegov glas, poruke i emocije žive dalje.

Za mnoge, to nije bio samo oproštaj, već i zahvalnost. Zahvalnost za godine u kojima je njegov glas donosio utehu, radost i snagu. I dok se dan polako gasio nad Sarajevom, ostajala je misao: legende ne umiru — one samo prelaze u pesmu.