Sin Dino spustio svog oca Halida u mezar na groblju Bare

Na Gradskom groblju Bare u Sarajevu, pod sivim nebom i u atmosferi duboke tuge, danas je ispraćen Halid Bešlić, čovek čije su pesme pratile generacije i postale deo kulturnog identiteta čitavog regiona. Njegov ukop okupio je hiljade ljudi – porodicu, prijatelje, kolege iz muzičkog sveta, ali i obične građane koji su osećali da gube više od umetnika – gube glas svoje mladosti, simbol iskrenih emocija i duše Bosne.
U trenutku kada je tabut spušten u mezar, tuga se pretočila u tišinu koja je govorila više od bilo koje reči. Bio je to kraj jedne epohe i oproštaj od čoveka koji je kroz muziku dotakao živote miliona.

Halid Bešlić bio je mnogo više od pjevača – on je bio ikona narodne muzike, simbol autentičnog izraza i jednostavnosti koja spaja ljude bez obzira na godine, veru ili poreklo. Njegove pesme, poput „Miljacke“, „Romanije“, „Ja bez tebe ne mogu da živim“ i mnogih drugih, bile su himne svakodnevnog života – od veselja i svadbi, do tišine u kasnim noćnim satima kada se kroz njegov glas osećala sva lepota i bol Balkana.
Zato nije čudno što se na njegovoj sahrani okupilo toliko ljudi. Svako od prisutnih imao je svoju priču, svoj trenutak u kojem je Halidova pesma postala deo njihovog života.

Emotivni trenutak oproštaja

Jedan od najdirljivijih trenutaka dogodio se kada je Halidov sin, Dino, zajedno sa najbližim članovima porodice, prišao tabutu i pomogao da se on spusti u mezar. Tišina koja je tada obavila groblje bila je gotovo opipljiva. Niko nije govorio, ali se u svakom pogledu mogla pročitati bol, poštovanje i neizmerna tuga.
Dino je, u suzama i s ponosom, simbolično završio očev životni put – onaj koji je bio ispunjen pesmom, ljubavlju prema ljudima i neiscrpnom energijom kojom je Halid zračio do poslednjeg dana.

Tišina koja govori više od reči

Okupljeni su, u tišini i sklopljenih ruku, posmatrali trenutak kada se tabut spušta u zemlju. Neki su plakali otvoreno, drugi su pokušavali da zadrže suze, ali svi su osećali isto – kao da zajedno s tabutom u zemlju odlazi deo njihove prošlosti.
Na licima ljudi mogao se videti skup različitih emocija: tuga, zahvalnost, ponos, ali i spokoj što su imali priliku živeti u vreme Halida Bešlića, čoveka koji nikada nije zaboravio svoje korene.

U mezarju su se čule i tihe dove koje su pratile spuštanje tabuta, a među prisutnima su bili i brojni muzičari, kolege i prijatelji. Mnogi su se prisetili kako je Halid, uprkos slavi, uvek bio jednostavan, skroman i pristupačan čovek. Njegova harizma nije proizlazila iz popularnosti, već iz iskrene dobrote kojom je zračio.

Prisutni na ispraćaju

Na sahranu su došli mnogi poznati umetnici, predstavnici muzičke industrije i javne ličnosti. Među njima su bili:

• dugogodišnji saradnici koji su s Halidom delili scenu i studio,

• kolege iz bivše Jugoslavije koji su poštovali njegovu umetnost,

• prijatelji iz detinjstva i komšije iz Sarajeva,

• i, naravno, hiljade običnih građana koji su želeli da mu odaju poslednju počast.

Svi su oni činili ogromnu povorku koja je, nakon klanjanja dženaze, pratila tabut do večnog počivališta. Povorka je bila duga, tiha i dostojanstvena – baš onakva kakav je i Halid bio.

Halidovo nasleđe

Njegov odlazak ostavlja prazninu koju će biti teško popuniti. Halid Bešlić nije bio samo izvođač – bio je čuvar tradicije, pevač koji je uspeo da poveže staro i novo, urbano i ruralno, modernu muziku i narodnu dušu.
Njegov glas bio je prepoznatljiv i jedinstven, a tekstovi pesama uvek su govorili o stvarnim emocijama – ljubavi, gubitku, nostalgiji i životnoj borbi.
Kroz decenije karijere osvojio je mnoga priznanja, ali ono što je najvrednije jeste – ljubav publike. I upravo ta ljubav bila je najvidljivija danas, kada su hiljade ljudi došle da ga isprate.

Njegov sin Dino, vidno potresen, zahvalio je prisutnima rečima punim emocija, ističući da je njegov otac uvek govorio kako „nema veće nagrade od iskrenog aplauza publike“. Danas su se te reči pokazale istinitima – aplauz koji se čuo tokom ispraćaja bio je poslednji pozdrav naroda svom umetniku.

Simbolika ispraćaja

Sam čin ukopa bio je jednostavan, bez pompe i raskoši, upravo onakav kakav bi Halid verovatno želeo. Njegov život je uvek bio povezan s narodom, a i odlazak mu je bio u istom duhu – skroman, dostojanstven i ispunjen iskrenim emocijama.

Mnogi su kasnije isticali da je današnji dan bio više od pogreba – bio je to dan kolektivnog sećanja. Ljudi su delili uspomene, prepričavali anegdote s koncerata, prisećali se njegovog osmeha i načina na koji bi, čak i u najtežim trenucima, pronalazio razlog za pesmu.

U trenutku kada se poslednja gruda zemlje spustila na tabut, prisutni su zajednički izgovorili molitvu i tiho se povukli, ostavljajući mezar prekriven cvećem i suzama. Iako je fizički otišao, Halid Bešlić je ostavio neizbrisiv trag – u muzici, u kulturi, u sećanjima miliona ljudi.

Njegove pesme će i dalje živeti – u svadbenim salama, kafanama, automobilima, radijskim talasima i u srcima onih koji su kroz njegove stihove pronalazili smisao života.
Halid je postao večan upravo zato što je bio istinit.
Njegova jednostavnost, ljudskost i neiscrpna emocija ostaju putokaz generacijama koje dolaze.

Ispraćaj na Gradskom groblju Bare nije bio samo kraj jednog života – bio je to simbol početka legende. Jer neki ljudi ne odlaze zauvek; oni se samo sele u pesme koje zauvek ostaju među nama.