Srbin Ljubo je rat u Bosni proveo kod komšije muslimana, na rastanku se izljubili ko braća: A kad je otišao u Novi Sad, stigle su vesti koje su ga pokosile

U moru teških i često mučnih priča koje je ostavio rat na prostoru bivše Jugoslavije, priča o Ljubu iz Pribraće izdvaja se kao tiha, ali snažna poruka nade. To nije priča o herojstvu u tradicionalnom smislu reči, već o nečemu dubljem – o ljudskosti, dostojanstvu i nepokolebljivoj dobroti. Ljubo, danas 88-godišnji starac, ne govori glasno. On ne diže pesnicu u vazduh niti optužuje. Umesto toga, izgovara jednostavnu rečenicu: “Moja savest je čista, jer nikada nikome nisam učinio zlo.”

Njegov život, utkan u nit zajedništva i međusobnog poštovanja, pa zatim rastrgnut vihorom rata, predstavlja snažan dokaz da istinska vrednost čoveka ne leži u njegovoj veri, naciji ili ideologiji, već u njegovim postupcima. U nastavku ćemo detaljno prepričati ovu inspirativnu priču, poštujući njen duh, ali kroz drugačiji narativni izraz i bogatu strukturu.

Detinjstvo i zrele godine u Pribraći

Pre nego što se senke rata spuste na Balkan, selo Pribraća bilo je mesto gde su ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost, živeli u relativnoj slozi. Većinsko srpsko stanovništvo tu je delilo prostor i svakodnevicu sa Muslimanima i Hrvatima, a granice među njima bile su više administrativne nego emocionalne.

Ljubo, tada vozač autobusa, bio je figura koju su svi poznavali. Njegov posao ga je vodio kroz sela i gradove, ali ono što je ostavljalo utisak bio je njegov karakter – skroman, strpljiv i jednak prema svima.

„Narod me je zavoleo kroz moj posao. I Muslimani, i Srbi, i Hrvati – za sve sam bio isti Ljubo.“

Ove reči pokazuju duboko ukorenjen osećaj pravednosti i ravnopravnosti koji ga je vodio. Ljubo nije razlikovao ljude po nacionalnosti – on je gledao čoveka, a ne njegovu zastavu ili veru. To je ono što ga je činilo posebnim i što ga je sačuvalo od mržnje koja je kasnije zahvatila njegovu domovinu.

Rat kao lom i ispit karaktera

Kao i mnogi drugi, ni Ljubo nije mogao da izbegne nemilosrdne posledice rata. Sa porodicom je izbačen iz svog doma – izgubio je krov nad glavom, sigurnost i svakodnevicu koju je pažljivo gradio decenijama. Tada, u trenucima kada se činilo da ih je svet zaboravio, pomoć je stigla sa mesta koje bi mnogi smatrali neobičnim.

Ramadan Malkoš, Ljubin komšija muslimanske vere, pružio je utočište Ljubu i njegovoj porodici. U selu Dubrave kod Gradiške, tri meseca su proveli pod njegovim krovom, ne kao gosti, već kao članovi domaćinstva.

„Njegova ćerka se udala dok smo mi živeli kod njega. Nismo se osećali kao gosti, nego kao da pripadamo toj kući.“

Ovaj čin nesebične humanosti, u vreme kada su mnogi okretali glavu ili potpadali pod uticaj mržnje, ostao je duboko urezan u Ljubinom sećanju. Kada je Ramadan kasnije preminuo, Ljubo nije imao priliku da se oprosti. Ta činjenica ga i danas boli.

„To me jako pogodilo, jer je on bio više od komšije – bio je brat.“

Ova veza, izgrađena na uzajamnom poštovanju i poverenju, prevazilazi granice nacije i religije i predstavlja ono što je u svakom ratu najređe – svetlo.

Povratak i obnova života

Nakon što je oružje utihnulo, Ljubo se vratio u Donji Vakuf, među prvima. Iako je Pribraća ostala poluprazna – većina srpskih porodica se nikada nije vratila – Ljubo je odlučio da se suoči sa prošlošću i ponovo živi tamo gde je sve i počelo. Sa njim su ostali samo supruga, brat i snaha – mali krug ljudi među uspomenama i ruševinama.

„Niko me nije popreko pogledao. Idem uzdignute glave.“

U ovim rečima leži snaga jednog karaktera koji ne pristaje na generalizaciju i kolektivnu krivicu. Ljubo ne traži osvetu, niti prebacuje odgovornost. On veruje u zajedništvo i lični integritet, i to živi svakodnevno.

Njegova filozofija života može se sažeti u sledeće stavke:

• Ne mrzi.

• Ne generalizuje.

• Ostaje veran sebi.

• Gleda čoveka, ne uniformu.

„Ne dam da me mržnja zarazi, jer ona vodi samo u propast.“

Mali incidenti, veliki uvidi

Jedini neprijatan događaj u postratnom periodu bila je provala u njegovu kuću dok je sa suprugom boravio kod sina u Novom Sadu. Iako materijalna šteta nije bila velika – nestalo je nekoliko sudova i malo rakije – osećaj nemoći i ranjivosti bio je prisutan.

Ipak, i ovde se desilo nešto što vraća veru u ljude – komšije su mu odmah rekle ko je počinilac. Iskrenost i međusobna podrška među preostalim stanovnicima pokazale su da još uvek postoji nit koja ih spaja.

Starenje i mudrost u miru

Danas, Ljubo živi mirnim, povučenim životom. Njegova deca su se rasporedila po svetu:

• Sin u Novom Sadu

• Drugi sin u Sarajevu

• Ćerka u Sjedinjenim Američkim Državama

„Ne brinem za njih. Snalažljivi su i dobri, povukli su na mene.“

Njegovih 30 godina za volanom autobusa ostavilo je trag, ali i osećaj ispunjenosti. Više ne vozi, ali u mislima prelazi puteve koje je nekada poznavao u dušu.

U jednoj rečenici sažima sve ono što jeste:

„Ja sam Ljubo. Prvo sam čovek, pa tek onda Srbin. A Ramadan je isto bio čovek, pa tek onda Musliman.“

Priča o Ljubu nije samo lična biografija. Ona je kolektivni podsetnik na ono što je važno: da čovek ostane čovek čak i kada svet oko njega lomi moralne stubove. U vremenima kada su mržnja, podele i strah postali dominantni narativi, Ljubo je izabrao tišinu, dobrotu i pravednost.

Njegova priča nas uči:

• Da ljudskost nije ideologija već svakodnevna praksa.

• Da prava vera u ljude ne zahteva veru u institucije.

• Da mir dolazi iznutra, a ne spolja.

• Da nas pravi komšija ne pita ko si, već šta ti treba.

U njegovoj tišini, u njegovom hodu selom koje je nekada vrvelo životom, krije se mudrost koja vredi više od mnogih govora.

Zato se ova priča mora prenositi. Ne zbog istorije, već zbog budućnosti.