Suzana Jovanović otkrila poražavajuću istinu o Breni nakon Popovićeve smrti, evo da li bi joj Sale oprostio

Ljubav koja traje i posle odlaska

Kada izgubite osobu koja vam je bila centar sveta, svet oko vas više nikada nije isti.
Tako je i za Suzanu Jovanović, koja je nakon smrti svog supruga, Saše Popovića, po prvi put otvoreno govorila o bolu, sećanjima i snazi koju pronalazi u veri i ljudima oko sebe.

Ova ispovest nije samo priča o gubitku – to je priča o ljubavi koja nije prestala njegovim poslednjim dahom, već živi u svakoj uspomeni, u svakoj tišini doma koji su zajedno gradili.

Zajednički život kao temelj ponosa

Suzana kaže da joj je uteha u tome što je njihova zajednička borba bila plodonosna i čista.
Podseća da su Lepa Brena i Boba Živojinović dobili nazad sav novac koji su uložili, ali i da je Sale sve to vratio na način koji je prevazilazio brojke – kroz neiscrpnu posvećenost poslu.

Čak i noću, kada bi se kuća umirila, on bi ostajao budan u tišini, osmišljavajući nove ideje:

• kako unaprediti Grand Show,

• šta bi moglo obogatiti Zvezde Granda,

• na koji način pomoći mladim umetnicima da ne samo zarade, već i sačuvaju ono što imaju.

Bio je vizionar, ali i mentor. Čovek koji nije mislio samo o gledanosti i profitu, već i o sudbinama ljudi s kojima je radio.

Odluke koje je donosio srcem i instinktom

Na pitanje koliko je Brena učestvovala u kreativnim odlukama, Suzana iskreno priznaje da ne zna detalje. Sastanci su postojali, ideje su se razmenjivale, ali je na kraju Sale bio taj koji je donosio ključne odluke.
On je, kaže, imao dar da prepozna šta publika želi i kako da to pretoči u televiziju koja će trajati decenijama.

Ranjivost i neizgovoreni bol

U razgovoru Suzana otkriva i deo svoje ranjivosti. Iako je Brena bila na komemoraciji i sahrani, nije došla u njen dom nakon Saletove smrti. Suzana to ne prebacuje, ali priznaje da je boli. Ne iz ogorčenosti, već iz osećaja da u najtežim trenucima nedostaje ljudska bliskost.

„Više ne očekujem ništa od drugih,“ kaže tiho, „jer je vreme postalo takvo – svako gleda svoje.“
Ostaje joj tišina, u kojoj nauči da se osloni na sebe.

Podrška koja znači

Novac joj, kaže, ne treba. Ono što nedostaje su:

• reč,

• prisustvo,

• razumevanje.

Nekada je dovoljno da neko svratI, popriča, podseti vas da niste sami.

Ipak, nije potpuno sama. Ima prijatelje iz sveta estrade koji joj redovno pišu i javljaju se. Izdvojila je:

• Tanju Savić,

• Milicu Pavlović,

• Milicu Todorović,

• posebno Jelenu Karleušu, koja joj bez ustručavanja nudi pomoć i razumevanje.

Snaga iz vere

Danas, kaže, mir joj je najvažniji. Snagu crpi iz vere – kroz liturgije, post i pričešće. Ti trenuci duhovnog mira pomogli su joj da prihvati gubitak i nosi ga dostojanstveno.

Za nju, sa Saletovim odlaskom nije nestala samo jedna osoba – otišla je čitava epoha, deo jedne ere muzike i televizije koju su zajedno stvarali.

Kako bi on reagovao

Na pitanje da li bi Sale oprostio Breni što nije došla, Suzana sa blagim osmehom i tugom odgovara:
„Samo bi odmahnuo rukom i rekao: ‘Pusti to… daj neko drugo pitanje.’“

Takav je bio – nikada nije zamerao. Sve je prepuštao višim silama. I u toj jednostavnosti, kaže, ležala je njegova veličina.

Ljubav koja ne zna za kraj

Sa suzama u očima, ali i s ponosom, Suzana kaže:

„Najlepše što mi se dogodilo u životu bio je on – Saša Popović.“

Nisu ga definisale titule i etikete. Bio je muž, prijatelj, otac, oslonac. Njenu decu gledao je kao svoju, nikada ih nije razdvajao.

Zajedno su proveli gotovo tri decenije – ispunjene ljubavlju, poverenjem i podrškom. Njihova veza nije prestala Saletovim odlaskom – ona živi u uspomenama koje joj niko ne može oduzeti.

Suzana zna da je imala ono što mnogi nikada ne dožive – pravu ljubav, duboko poštovanje i život uz čoveka koji je voleo iskreno i tiho.
Iako je sada sama, ostaje sa sećanjima koja je hrane i jačaju, spremna da u tišini svog doma i dalje čuje njegov glas, makar samo u mislima.