Suzana Jovanović se prvi put oglasila nakon Sašine smrti: Ono što je Brena uradila nikad zaboravit neću!!!Ovakva izdaja se ne oprašta…..

Ispovest Suzane Popović: Tišina koja boli i prijateljstva koja su nestala

U emotivnoj i po prvi put potpuno iskrenoj ispovesti za javnost, Suzana Popović, udovica čuvenog muzičkog producenta i jednog od osnivača “Granda”, Saše Popovića, otvorila je srce i govorila o najtežim trenucima kroz koje je prošla. Njene reči oslikavaju ne samo bol zbog gubitka voljene osobe, već i razočaranja koja su usledila nakon toga — posebno kada je reč o ljudima za koje je verovala da su joj poput porodice.

Ova ispovest nije samo priča o tugovanju. To je i priča o istini koju donosi gubitak, o testiranju odnosa u trenucima kada sve maske padaju, i kada tišina — ona neizgovorena — može boleti više od ijedne reči.

Neočekivani gubici: Više od fizičke smrti

Suzana Popović, u svom obraćanju za medije, bez zadrške govori o nevidljivim gubicima koji su usledili nakon Sašine smrti. Gubitak supruga, partnera i prijatelja bio je, bez sumnje, najteži trenutak u njenom životu. Međutim, ono što je usledilo — iznenadno povlačenje, tišina i odsustvo podrške od bliskih ljudi — predstavljalo je dodatni teret.

Najveće razočaranje doživela je upravo od onih od kojih to nikada nije očekivala — ljudi za koje je smatrala da su porodica. Posebno je zabolela distanca i tišina Lepe Brene, žene koja joj je bila kuma, prijateljica i partnerka u stvaranju uspeha.

“Boli me kao čoveka,” priznala je Suzana, ne iz želje da optuži, već da podeli emociju koja joj ne da mira.

Brena i Suzana: Više od saradnica

Odnos između Suzane i Brene nikada nije bio samo profesionalan. Njihovo prijateljstvo se razvijalo godinama, i doseglo nivo bliskosti koji se obično vezuje za članove porodice. Međutim, nakon smrti Saše Popovića, sve se promenilo. Iako se Brena pojavila na komemoraciji i sahrani, kontakt nakon toga potpuno je iščezao.

Suzana naglašava da nije tražila ni sažaljenje ni velike reči — već samo ljudsku prisutnost, znak da neko od starih prijatelja još uvek stoji uz nju. Taj znak nije dobila.

Početak priče: Podstanari, vizije i pomoć koja je imala povrat

U svom sećanju Suzana se vraća na dane kada su ona i Saša tek počinjali. Bili su podstanari, a Saša je tada živeo u stanu na 13. spratu. U tom periodu pokušavali su da kupe kuću na Bežanijskoj kosi, ali se susreli s komplikacijama oko plaćanja jer je vlasnica nekretnine bila diplomata i nije mogla primiti novac na uobičajen način.

U tim trenucima pomoći im je pružila upravo Lepa Brena, pozajmivši novac koji im je omogućio da kupe dom. Međutim, Suzana jasno ističe:

• Svaki dinar je vraćen.

• Ne samo direktnim putem, već i kroz niz poslovnih saradnji i angažmana koje je Saša kasnije ostvario u korist Brene i njenog supruga Bobe.

• Saša je, prema njenim rečima, dao mnogo više nego što je primio.

„Bio je čovek koji pokreće, savetuje i stvara. On je davao trostruko više,“ ističe Suzana s ponosom i zahvalnošću.

Život s čovekom koji nije znao stati

Saša Popović nije bio čovek koji je znao za odmor. Suzana se priseća večeri kada bi sve utihnulo, a on bi, sedeći na krevetu u tišini, osmišljavao nove projekte, pravio strategije za popularnu emisiju “Zvezde Granda”, menjao koncepcije, analizirao žiri. Stvaranje je bilo njegova svakodnevica — čak i kada bi naizgled trebalo da odmara.

Taj nepresušni izvor ideja i energije doprineo je uspehu “Granda” kao brenda, koji je postao sinonim za savremenu muzičku scenu Balkana.

Prodaja Granda – odluka koja je došla iznutra

Suzana otkriva i da je prodaja Grand produkcije bila zajednička odluka, iako je inicijalna ideja potekla od Bobe Živojinovića. U trenutku kada je kompanija dosegla svoj poslovni vrhunac, odluka o prodaji delovala je kao logičan korak.

Ipak, ni posle toga Saša nije stao. Bio je aktivan, predan, motivisan. Kao da mu je stvaranje bilo hrana za dušu.

Prijateljstva koja su nestala bez traga

Nije samo Brenino odsustvo ono što je Suzanu pogodilo. Mnogi ljudi koji su godinama radili uz njih — koji su se uzdizali zajedno s Grandom — nakon Sašine smrti, jednostavno su nestali.

Neki nisu ni izjavili saučešće.

Ona to ne navodi s gnevom, već s tugom. I, kako kaže, to mnogo govori o ljudima.

„Takve stvari bole, ali to je život,“ kaže tiho, bez namere da sudi.

Dodaje da je Saša bio čovek koji nikada ne bi zamerio. Zamišlja ga kako bi danas rekao:

„Ma pusti to, daj neko drugo pitanje.“

Jedan pogled unazad: Ko je bio Saša Popović?

Kroz Suzanina sećanja oslikava se jasna slika čoveka koji nije znao za reč “dovoljno”:

• Vizionar koji je iz ničega stvorio muzičku imperiju.

• Prijatelj koji je pomagao drugima i nikada nije očekivao hvalospeve zauzvrat.

• Porodičan čovek, koji je uprkos poslovnom uspehu, znao gde su mu koreni.

• Stvaralac, koji nije prestajao da radi, mašta, planira — čak ni kad je već sve bilo stvoreno.

Ova Suzanina ispovest osvetljava ne samo emocionalni aspekt gubitka voljene osobe, već i realnost društvenih odnosa koji se menjaju u suočenju sa smrću. Ona ne nudi osudu, ne traži osvetu, već želi da podeli ono što je najviše boli — tišinu tamo gde su nekada bili razgovori, odsustvo tamo gde su nekada bile ruke podrške.

Posebno je upečatljivo to što se iz njenih reči ne oseća gorčina, već tuga koja dolazi iz razočaranja. Ona ne pokušava da ispravi ono što se dogodilo, niti da izazove sukob. Jednostavno želi da istina bude izgovorena.

Kroz ovu priču možemo naučiti mnogo — o ljudima, o gubitku, ali i o vrednosti istinskih odnosa. Na kraju, možda najvažnija lekcija koju Suzana prenosi jeste da ne merimo prijateljstvo po osmesima koje dobijamo kada je sve dobro, već po tome ko ostane uz nas kada sve prestane da sija.