Poslednji meseci Josipa Broza Tita i veličanstvena sahrana

Smrt Josipa Broza Tita, predsednika bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, obeležila je kraj jedne epohe i izazvala duboke emocije ne samo unutar zemlje, već i širom sveta. Njegovi poslednji meseci bili su obeleženi bolešću, medicinskim intervencijama, teškim odlukama i naporima lekara da produže njegov život. Istovremeno, iza kulisa su se odvijale pripreme za događaj koji je ušao u istoriju kao jedna od najvećih i najposećenijih državnih sahrana 20. veka.

Tito, čovek koji je decenijama simbolizovao ideju jugoslovenskog jedinstva, bio je istovremeno i obožavan i osporavan. Njegov odlazak nije bio samo lična tragedija, već i trenutak duboke neizvesnosti za zemlju koja se oslanjala na njegovu ličnost i politički autoritet.

U nastavku sledi detaljno prepričavanje i rekonstrukcija poslednjih meseci njegovog života, njegove želje za večnim počivalištem i grandiozne sahrane koja je obeležila početak nove istorijske faze na Balkanu.

Poslednji meseci života

Prvi ozbiljniji zdravstveni problemi pojavili su se krajem decembra 1979. godine. Tito je osetio bol i slabost u levoj nozi, što je bio signal za uzbunu. Njegov lični medicinski tim odmah je reagovao, pokušavajući najpre konzervativnim terapijama da zaustavi napredovanje bolesti. Međutim, stanje se brzo pogoršavalo.

• 12. januar 1980. – izvedena je složena operacija arterijskog bajpasa.

• Iako je zahvat bio rizičan, očekivalo se da će stabilizovati stanje, ali rezultati su bili razočaravajući.

• Nekoliko dana kasnije, lekari su doneli tešku i bolnu odluku – amputacija noge bila je jedini način da se spreči širenje gangrene.

Sam Tito, tada 88-godišnji maršal, nije želeo da prihvati amputaciju, ali su lekari naglašavali da je to jedina nada da mu se produži život.

Nakon operacije usledio je kratak period prividnog poboljšanja. Njegov organizam, naviknut na izuzetne napore, još jednom je pokazao neverovatnu snagu. Ali ubrzo su se pojavili novi problemi:

1. Slabljenje bubrega – što je dovelo do potrebe za intenzivnim tretmanima.

2. Upala pluća, koja je dodatno oslabila već krhki organizam.

3. Progresivno otkazivanje organa, koje ni domaći ni strani lekari nisu mogli zaustaviti.

Krajem februara lekari su bili prinuđeni da ga uvedu u veštačku komu. Aparati su održavali osnovne telesne funkcije, ali stanje je bilo nepovratno.

Uprkos svim naporima, 4. maja 1980. godine u 15.05 časova stigla je vest koja je paralisala zemlju: Josip Broz Tito preminuo je u Ljubljani.

Razmišljanja o večnom počivalištu

Zanimljivo je da je Tito o sopstvenom grobu razmišljao mnogo ranije, dok je još bio u punoj snazi. Tokom posete grobu američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, bio je duboko impresioniran jednostavnošću obeležja. Ruzveltovo počivalište, bez monumentalnih građevina, predstavljalo je upravo ono što je Broz želeo za sebe – skromno obeležje u prirodnom okruženju.

Njegova želja bila je jasna:

• jednostavna bela mermerna ploča,

• na njoj urezano ime, prezime, nadimak i godine života,

• ništa više od toga.

Ta vizija realizovana je u Beogradu, u okviru rezidencije na Dedinju, u prostoru nazvanom Kuća cveća. Grob je postavljen ispod centralne svetlosne kupole, simbolično kao da počiva „pod otvorenim nebom“. Skromnost spomen-obeležja bila je u potpunom kontrastu sa veličinom njegovog političkog značaja i ulogom koju je imao na svetskoj sceni.

Pripreme za sahranu

Njegova smrt izazvala je trenutnu mobilizaciju državnog aparata. Beograd je u samo 72 sata morao da se pripremi za dolazak najviših svetskih delegacija. Pripreme su bile obimne i intenzivne:

• betonirano je preko 200 kvadratnih metara prostora;

• izgrađena je grobnica i uređeni su prolazi za mimohod građana;

• pripremljene su tribine za stotine svetskih lidera;

• izrađena je monumentalna nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera, teška čak devet tona.

Da bi se izbegle eventualne komplikacije tokom same ceremonije, privremeno je postavljena lakša ploča, dok je originalna kasnije položena na grob.

Posebno zanimljiv detalj jeste da je Tito, u simboličkom smislu, bio sahranjen dva puta. Najpre je sanduk spušten u grobnicu, ali je zatim ponovo podignut da bi se dodali zaštitni slojevi od bakra i betona. Tek tada je obred završen i sanduk prekriven mermerom.

Sahrana – trenutak jedinstva i raskoši

8. maja 1980. godine Beograd je postao svetski centar. Na sahranu su pristigle delegacije iz više od 120 zemalja. Bio je to događaj bez presedana u savremenoj istoriji – skup koji je okupio lidere i prijatelje, ali i političke protivnike, u odavanju poslednje počasti čoveku koji je ostavio snažan pečat na međunarodnoj sceni.

Na ulicama Beograda okupili su se redovi građana, želeći da poslednji put vide čoveka koji je vodio Jugoslaviju kroz burna istorijska razdoblja. Televizijske kamere prenosile su slike tugovanja širom sveta.

Među prisutnima su bili:

• predstavnici velikih sila poput SAD-a, Sovjetskog Saveza i Kine,

• lideri nesvrstanih zemalja,

• brojni predstavnici manjih država koji su želeli da iskažu poštovanje.

Ova sahrana ušla je u istoriju kao jedna od najvećih državničkih sahrana 20. veka, rame uz rame sa sahranama svetskih velikana.

Reakcije naroda

Za građane Jugoslavije to je bio trenutak duboke tuge. Bez obzira na politička uverenja, milioni ljudi su doživeli njegovu smrt kao kraj jedne epohe.

• Jedni su ga videli kao simbol stabilnosti i međunarodnog ugleda Jugoslavije.

• Drugi su ga kritikovali zbog autoritarnih metoda vladanja.

• Ali u tim danima tuge, sve podele su nestale pred veličinom događaja.

Jugoslavija je plakala – zajedno, ujedinjena u osećaju gubitka.

Poslednji meseci Josipa Broza Tita predstavljaju priču o čoveku koji je, iako obožavan i osporavan, ostavio neizbrisiv trag u istoriji. Njegova bolest i polagana smrt pokazali su ljudsku stranu vođe koji je decenijama delovao gotovo nedodirljivo. Njegova želja za skromnim večnim počivalištem, suprotna veličini njegovog političkog uticaja, otkriva koliko je Tito razmišljao o simbolici i ostavljanju ličnog pečata.

Sahrana, koja je ujedinila lidere sveta i stotine hiljada građana, postala je istorijski događaj koji je obeležio kraj jedne ere. Za Jugoslaviju, to nije bio samo oproštaj od čoveka, već i početak perioda neizvesnosti.

Iako su kasnije godine donele raspad zemlje, sećanje na 4. i 8. maj 1980. ostalo je duboko urezano u kolektivnu svest – kao dan kada je otišao maršal Tito, a sa njim i simbol jednog vremena.