Tifa se u suzama oprostio od Halida Bešlića — Trenutak koji je ganuo Sarajevo

Na sarajevskom groblju Bare, 13. oktobra, zabeležen je jedan od najemotivnijih trenutaka u novijoj istoriji bosanske muzike. Na hiljade ljudi okupilo se kako bi ispratilo Halida Bešlića, legendu narodne muzike, na njegov večiti počinak. Tog dana, tuga i tišina preplavile su Sarajevo, a svaka izgovorena reč bila je natopljena emocijom i sećanjem.

Među mnogobrojnim prijateljima, kolegama i poštovaocima koji su došli da se oproste, posebno se izdvojio Tifa, roker i dugogodišnji Halidov prijatelj. Njegov dolazak i trenutak kada je prišao grobu postali su simbol zajedničkog sećanja, bola i poštovanja koje prevazilazi muzičke žanrove i generacije.

Atmosfera na groblju Bare

Od ranog jutra, kolone ljudi pristizale su prema groblju Bare. Na licima prisutnih mogla se videti mešavina tuge, ponosa i neverice. Halid Bešlić, čiji je glas pratio živote generacija, sada je poslednji put bio u središtu pažnje svog naroda — ali ovaj put, u tišini i molitvi.

Svaka pesma, svaki aplauz koji se nekada orio na njegovim koncertima, sada je zamenjen suzama i tišinom. Ljudi su u rukama držali cveće, slike i sveće, a na svakom licu mogao se pročitati osećaj gubitka. Međutim, uprkos ogromnoj tuzi, vladao je red, mir i dostojanstvo — onako kako je Halid živeo i želeo da bude ispraćen.

Dolazak Tife — trenutak koji je zaustavio vreme

U tom moru ljudi, pažnju prisutnih privukao je Tifa, pevač i roker poznat po svom snažnom glasu i energiji. Tog dana, međutim, njegova pojava bila je tiha, gotovo nečujna. Vidno potresen, sa cvetom u ruci, prišao je Halidovom grobu. Njegov korak bio je spor, pogled oboren. Kada je stigao do tabuta, zastao je, naklonio se i spustio pogled prema drvenoj tabli na kojoj je stajalo ime njegovog prijatelja.

Nije izgovorio ni reč naglas — sve emocije su se mogle pročitati na njegovom licu. Oči su mu bile pune suza, a njegov izraz odavao je bol kakvu samo istinsko prijateljstvo može doneti. Prisutni su u tišini posmatrali taj trenutak, a mnogi su i sami zaplakali. Bio je to prizor koji će ostati duboko urezan u sećanju svih koji su prisustvovali — trenutak u kojem su se susreli tuga i zahvalnost.

Prijateljstvo koje je trajalo decenijama

Veza između Halida Bešlića i Tife nije bila samo profesionalna. Njih dvojica su se poznavala dugi niz godina, često nastupali na istim događajima i delili međusobno poštovanje bez trunke sujete. Bili su predstavnici dve različite muzičke struje — narodne i rok muzike — ali ih je spajala ista crta: iskrenost i ljubav prema umetnosti.

Njihovo prijateljstvo često je opisivano kao iskreno i nenametljivo. Nisu bili stalno u medijima, nisu se javno hvalili međusobnim poštovanjem, ali su jedno o drugom govorili s velikim uvažavanjem. Halid je znao reći da Tifu ceni zbog autentičnosti, dok je Tifa više puta isticao da u Halidu vidi „čoveka naroda“ — osobu koja je ostala verna sebi bez obzira na uspeh.

Tifine reči — poruka narodu i muzici

Nakon što je položio cvet i u tišini izgovorio poslednje zbogom, Tifa se obratio okupljenima. Njegove reči bile su jednostavne, ali su dirnule svakoga ko ih je čuo:

“Ovo je ogroman gubitak, ne samo za muziku, nego za cijeli narod. Halid je bio čovjek koji je ostavio neizbrisiv trag i koga ćemo svi pamtiti po njegovoj dobroti i velikom srcu.”

Te reči odzvanjale su među prisutnima kao istina koju su svi osećali, ali malo ko mogao da izgovori. Halidov gubitak zaista nije bio samo porodična tragedija — to je bio trenutak u kojem je čitav narod izgubio deo svoje kulturne i emocionalne baštine.

Reakcija prisutnih — tišina, suze i podrška

Fotografije i snimci sa lica mesta prikazuju dubinu emocija koje su preplavile okupljene. Ljudi su prilazili Tifi, pružali mu ruku i pokušavali da mu izraze podršku. Iako je svako nosio sopstvenu tugu, postojala je jasna povezanost među svima — zajednička svest da su svedoci kraja jednog velikog poglavlja.

Mnogi nisu mogli da zadrže suze. Neki su tiho molili, drugi su u sebi pevali Halidove pesme. U tom trenutku nije bilo razlike između pevača, radnika, umetnika ili političara — svi su bili samo ljudi koji oplakuju prijatelja, umetnika i legendu.

Halid Bešlić — umetnik koji je pripadao svima

Kada se osvrne na njegov život, postaje jasno zašto je ispraćaj bio tako masovan i emotivan. Halid Bešlić je bio pevač koji je svojim pesmama premostio razlike — i generacijske i kulturne. Njegov glas bio je topao, prepoznatljiv i pun života. Svaka njegova pesma nosila je priču, a svaka priča bila je deo naroda.

Njegov opus obuhvata desetine pesama koje su postale evergrini balkanske muzike:

• „Miljacka“ – pesma koja je postala simbol Sarajeva.

• „Prvi poljubac“ – balada o ljubavi i seti.

• „Romanija“ – oda zavičaju i nostalgičnim sećanjima.

• „Ja bez tebe ne mogu da živim“ – pesma o večnom vezivanju i emociji.

Te pesme se ne pevaju — one se osećaju. I upravo zato je njegov ispraćaj bio toliko ličan za svakog prisutnog. Ljudi nisu dolazili da vide poznata lica — dolazili su da se zahvale čoveku čije su pesme pratile njihove živote.

Duh zajedništva i dostojanstva

Halidov oproštaj bio je obeležen dostojanstvom i jednostavnošću. Nije bilo pompe ni velikih govora, već iskrenih emocija i tišine koja govori više od reči. Upravo ta jednostavnost bila je odraz njegovog karaktera — čoveka koji je živeo skromno, bez sujete i potrebe za slavom.

Njegov sanduk, prekriven belim platnom u skladu sa islamskim običajima, nosio je samo osnovne podatke: ime, prezime i datum. Bez ukrasa, bez raskoši. To je bila slika Halida Bešlića — čoveka koji je želeo da živi i ode jednostavno, ali s poštovanjem.

Oproštaj Tife od Halida Bešlića bio je trenutak u kojem su se sudarile dve emocije — bol zbog gubitka i zahvalnost zbog života ispunjenog muzikom. Taj tihi naklon, suze u očima i rečenica izgovorena iz srca zauvek su ostali urezani u pamćenje svih koji su tog dana bili prisutni.

Halid Bešlić nije bio samo muzičar — bio je deo identiteta jednog naroda, simbol dobrote i iskrenosti. Njegove pesme su više od melodija; one su životne priče o ljubavi, radu, patnji i ponosu. Njegov odlazak nije kraj, već početak jednog novog poglavlja — onog u kojem će njegova muzika živeti zauvek.

Tifa, svojim tihim oproštajem, postao je glas svih onih koji nisu mogli da pronađu reči. Njegove suze bile su suze naroda, njegov cvet simbol zahvalnosti, a njegov pogled ka zemlji – pogled prema prijatelju i legendi.

Na kraju, Sarajevo je tog dana ćutalo, ali to nije bila tišina tuge. Bila je to tišina poštovanja. Jer kada narod ćuti, a srce peva — tada se rađa večnost.
I zato će se ime Halida Bešlića zauvek pominjati sa poštovanjem, kao ime čoveka koji je ostavio trag dubok poput reke Miljacke, i čije će pesme nastaviti da žive, pevane iz srca, od generacije do generacije.