Tomo Spahović: Prošlo je 5 mjeseci od smrti mog Benjamina, čovjek koji ga je ubio se slobodno šeta

Tragedije na putevima često ostavljaju dubok trag, ne samo zbog gubitka života, već i zbog sporosti i neefikasnosti institucija koje bi trebalo da obezbede pravdu. Jedan takav slučaj potresao je javnost u Bosni i Hercegovini — smrt Benjamina Spahovića, mladog muškarca koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći.
Njegov brat, Tomislav Spahović, odlučio je da javno progovori o onome što smatra neprihvatljivim odugovlačenjem pravnog procesa. Pet meseci nakon tragedije, on ističe da optužnica protiv vozača koji je skrivio nesreću još uvek nije podignuta, i da sistem pokazuje zabrinjavajuću neefikasnost i nejednakost.

U objavi na društvenim mrežama, Tomislav izražava duboko razočaranje, ogorčenost i osećaj nepravde. Njegove reči predstavljaju odjek emocija koje dele mnoge porodice u sličnim situacijama — bol zbog gubitka bliske osobe, ali i frustraciju jer institucije ne deluju pravovremeno i pravedno.

1. Ogorčenje zbog nepostupanja Tužilaštva

Tomislav Spahović započinje svoj javni istup ukazivanjem na činjenicu da je prošlo punih pet meseci od nesreće, a da optužnica još uvek nije podignuta. On se pita kako je moguće da osoba koja je, prema njegovim rečima, izazvala saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom, i dalje slobodno šeta ulicama.

Njegove reči odražavaju ne samo tugu, već i duboku kritiku pravosudnog sistema:

„Evo 5 mjeseci prošlo od smrti mog brata pa još nema optužnice? Čovjek koji je skrivio nesreću i ubio mog brata šeta se slobodno…“

Ovim rečenicama on otvara suštinsko pitanje poverenja u institucije — koliko građani zaista mogu verovati da će sistem reagovati pravedno i u razumnom roku?
Bol i frustracija koje iskazuje Spahović u potpunosti su razumljivi: iza suzdržanih reči stoji duboka porodična tragedija, ali i osećaj nemoći pred birokratskom inertnošću.

2. Istraga koja traje predugo

Dalje u objavi, Tomislav podseća javnost da po Zakonu istraga može trajati najviše šest meseci, nakon čega tužilaštvo mora podići optužnicu. Ipak, kako navodi, izgleda da se u ovom slučaju „nekome stalo da se postupak odugovlači“.

U njegovim rečima prepoznaje se kritika ne samo pojedinaca, već i sistema u celini. On opisuje tužioca koji je preuzeo slučaj kao „kulturnog i uljudnog“, ali naglašava da je nedostatak ažurnosti u ovakvom predmetu krajnje neprihvatljiv:

„Tužilac koji je uzeo predmet i koji radi na istom ovako je kulturan uljudan ali nije AŽURAN u svome poslu kad je ovakav slučaj u pitanju.“

Spahović ukazuje i na ono što vidi kao prebacivanje odgovornosti između institucija, konkretno između Tužilaštva i MUP-a Kantona Sarajevo (MUP KS). Po njegovom mišljenju, izgovori poput toga da „MUP nije dostavio svu dokumentaciju“ deluju neozbiljno i omalovažavaju porodice žrtava.
Njegov komentar je oštar i slikovit:

„Saobraćajna nesreća sa smrtnim ishodom bez pritvora ili predanog rada u ovakvim slučajevima… prebacivanje lopte na MUP KS kao nisu dostavili svu dokumentaciju je smješno — pre smješno!“

Ovim rečima ukazuje da smatra da se pravda odlaže zbog nemara ili nezainteresovanosti pojedinaca u sistemu.

3. Isticanje zakonskog roka

Poseban naglasak Spahović stavlja na datum 29. novembar, koji označava šest meseci od dana nesreće. Taj datum, prema zakonskim propisima, označava krajnji rok za podizanje optužnice.
Tomislav jasno poručuje da bi tužilaštvo moralo da reaguje znatno pre isteka tog roka, budući da su dokazi jasni i odgovornost nesporna:

„Do 29.11 mora biti optužnica podignuta, to je 6 mjeseci! A trebalo je mnogo ranije jer sve jasno ko dan! Čak optuženi koji skrivio nesreću ne negira krivicu…“

Ovim istupom Spahović zapravo apeluje na hitnost i odgovornost državnih organa. On naglašava da se ovakvim odugovlačenjem gubi poverenje javnosti u pravni sistem i stvara utisak da pravda nije jednaka za sve.
Njegove reči odražavaju duboku sumnju u jednakost pred zakonom — jer, kako kaže, „izgleda nije za svakog isto“.

4. Kritika sistema: „Tužilaštvo kao rulet“

Jedna od najsnažnijih metafora u njegovoj objavi jeste opis tužilaštva kao ruleta. Tomislav tvrdi da ishod mnogih predmeta zavisi od toga ko je zadužen za slučaj, a ne od objektivnih činjenica.

„Tužilaštvo kao rulet — ko je zadužen, taj i kroji po svome.“

Ova izjava ima simboličnu težinu. Rulet, kao igra sreće, u ovom kontekstu označava nepredvidljivost i proizvoljnost u radu institucija. Spahović ovim metaforično prikazuje kako odluke koje bi morale biti zasnovane na zakonima i dokazima deluju kao rezultat slučajnosti.

Dodatno ilustruje svoju tvrdnju primerima drugih saobraćajnih nesreća:

• U nekim slučajevima bez smrtnog ishoda, kako kaže, pritvor se određuje odmah.

• U njegovom slučaju, iako je život izgubljen, to se nije dogodilo.

Time on ukazuje na neujednačenu praksu tužilaštva i postavlja logično pitanje: zašto se u sličnim slučajevima postupa različito?
Njegov zaključak o toj pojavi je kratak, ali snažan:

„Dno dna!“

5. Lična bol i poziv na odgovornost

U završnom delu svoje objave, Tomislav se vraća na lični aspekt tragedije. On podseća javnost da njegov brat nije imao šansu da se brani, te da neko mora da preuzme odgovornost za smrt nevine osobe.

Naglašava da njegov brat, da je bio u suprotnoj situaciji, ne bi bežao od odgovornosti:

„Moj brat je znao da se odgovara kad se nešto skrivi, i odmah! Tako i treba da bude za svakog — isto za sve!“

Ovim rečima Spahović izražava temeljni zahtev za jednakost pred zakonom. Njegova poruka nije usmerena samo na konkretan slučaj, već i na širu društvenu nepravdu — na osećaj da neki ljudi prolaze nekažnjeno dok se drugima sudi brzo i strogo.

Iako govori iz lične perspektive, njegova poruka ima šire društveno značenje: poziva na reformu sistema i vraćanje poverenja građana u pravdu.

Tragična smrt Benjamina Spahovića i istup njegovog brata Tomislava predstavljaju ogledalo sistema koji se suočava sa sopstvenim manama. Pet meseci nakon nesreće, porodica i dalje čeka na podizanje optužnice, dok se čini da se institucije prebacuju odgovornošću.

Kroz svoj emotivni i oštar istup, Tomislav Spahović osvetljava nekoliko važnih problema:

1. Sporost i neefikasnost pravosuđa u slučajevima saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom.

2. Neujednačenost postupanja tužilaca, što stvara utisak arbitrarnosti i nepravde.

3. Izostanak odgovornosti i transparentnosti u radu nadležnih organa.

4. Duboki jaz između građana i institucija, koji raste svaki put kada se pravda odugovlači.

Njegove reči nisu samo izraz tuge, već i apel društvu i državi da se probude. On ne traži privilegije, već jednakost — da se svako tretira prema zakonu, bez izuzetaka i odlaganja.

Tragedija porodice Spahović tako postaje simbolična priča o sistemu koji mora naučiti da pravda nije stvar birokratije, već odgovornosti i empatije.
Jer, kako Tomislav poručuje, njegov brat više nema priliku da se brani — ali istina i pravda i dalje imaju.

Poruka koju nosi njegov vapaj jednostavna je, ali snažna:

„Aršin za sve isti.“