Ovo je napisano o Snežani Đurišić i tragedijama koje su je zadesile u prošlosti.
Život iza reflektora – tiha snaga Snežane Đurišić
Snežana Đurišić je ime koje već decenijama svetli na estradnom nebu Balkana. Njena harizma, prepoznatljiv glas i ogroman muzički opus obeležili su istoriju narodne muzike. Međutim, život ove muzičke dive nije bio lišen tuge i borbi, daleko od svetlosti pozornica i ovacija publike.
Rođena 6. novembra 1959. godine u Gornjem Miloševu, još kao dete pokazivala je izuzetnu muzikalnost i izraženu emotivnost, što će se kasnije pretočiti u karijeru ispunjenu hitovima, ali i ličnim usponima i padovima. Danas je poznata i po svojoj vezi sa poznatim ginekologom Vanjom Miloševićem, koja joj je vratila osmeh i donela spokoj nakon brojnih tragedija koje su je zadesile.
Iza osmeha – borba žene koja je mnogo izgubila
1. Ljubav nakon bola: veza sa Vanjom Miloševićem
U poslednjim godinama, Snežana se nalazi u emotivno stabilnoj vezi sa doktorom Vanjom Miloševićem. Njihov odnos odiše zrelošću, toplinom i obostranim poštovanjem, što je javnost dočekala s oduševljenjem. U moru estradnih priča ispunjenih dramama i raskidima, njihov sklad deluje kao osveženje – primer mirne ljubavi koja dolazi u pravom trenutku života.
Međutim, pre nego što je upoznala Vanju, Snežana je prošla kroz dubok lični pakao. Izgubila je supruga Slobodana Gvozdenovića, sa kojim je provela čak 36 godina u braku. Taj gubitak bio je udarac koji je promenio sve – svakodnevicu, identitet, emocionalni pejzaž života.
“Kako je moguće da ga više nema?” – to pitanje postalo je svakodnevni unutrašnji monolog žene koja je godinama bila stub porodice.
2. Gubitak koji je promenio sve
Smrt supruga dogodila se iznenada – infarkt je prekinuo jedan skladan porodični život. Slobodan nije bio samo partner – bio je oslonac, saputnik, prijatelj. Nakon njegove smrti, Snežana se našla u emocionalnoj praznini.
Pored gubitka supruga, u kratkom vremenskom razmaku ostala je i bez brata i oca. Taj niz tragičnih događaja ju je psihološki iscrpeo i bacio u stanje koje ona nije odmah imenovala, ali koje je imalo sva obeležja depresije.
Snežana je otvoreno ispričala:
„Samoća mi je prijala. Smetali su mi svi – deca, prijatelji, čak i ako bi neko ostao duže od pola sata u kući. Samo sam želela da budem sama.“
3. Tihi pakao tuge – dani bez smisla
Iako spolja sve izgleda uobičajeno – nastupi, obaveze, medijske pojave – unutra se vodila bitka. Snežana je priznala da nije mogla ni da izgovori ime svog supruga bez suza čak godinu dana nakon njegove smrti. Svaki pokušaj razgovora o njemu bio bi preplavljen tugom koja nije prolazila.
Simptomi koje je iskusila uključivali su:
-
Potrebu za izolacijom
-
Izbegavanje ljudi, čak i najbližih
-
Povlačenje u svet serija i igara
-
Tiho, ali uporno odbijanje da se suoči sa realnošću
“Znala sam da nisam spremna. I nisam htela da silim izlazak među ljude.”
Taj deo života bio je poput duge noći bez svitanja, ali je negde duboko u sebi znala da mora doći trenutak promene.
4. Put ozdravljenja – koraci prema svetlu
Prekretnica se dogodila kada joj je jedna koleginica, koja je prošla sličnu tragediju, predložila da se obrati duhovniku. Iako je isprva oklijevala, nakon mesec dana odlučila je da okrene broj koji joj je dat – u trenutku jednog od najjačih napada tuge.
„Ne sećam se ni šta sam pričala, ni koliko je trajalo… ali sećam se olakšanja. Prvi put sam osetila da se nešto u meni pomerilo.“
To je bio prvi korak ka unutrašnjem miru.
Nakon tog razgovora, nastavila je duhovni rad na sebi, ali je potražila i psihološku pomoć. Iako su mnogi savetovali lekove, Snežana je odlučila da ne koristi farmakološku terapiju, već da kroz molitvu, razgovore i introspekciju pronađe put ka sebi.
„Kada bih pričala s duhovnikom, olakšanje bi trajalo sat, dva… a vremenom sve duže. Naučila sam da ne pristajem na pritisak da moram da funkcionišem.”
Ona je uspostavila svoj tempo oporavka, bez spoljnog nametanja i lažnog osmeha. Taj proces trajao je, ali bio je temeljit i – na kraju – oslobađajući.
Snaga žene koja ne prestaje da raste
Danas, Snežana Đurišić je primetno drugačija žena. Ne samo zbog novog partnera, već zbog lične pobede nad tugom, nad sopstvenom ranjivošću, i nad očekivanjima okoline. Njena veza sa Vanjom Miloševićem nije „nova romansa“ – već spokojan nastavak života žene koja je prošla kroz gubitke i ponovo naučila da voli.
Ova priča nosi poruke koje vredi istaći:
-
Ljubav se može dogoditi i nakon velike tuge – ali samo kada osoba sebi dopusti da ponovo oseća.
-
Žalovanje nije slabost, već prirodan i neophodan deo procesa lečenja.
-
Nema jedinstvenog recepta za oporavak – svako mora pronaći svoj ritam, svoj put.
-
Duhovni i psihološki rad mogu ići ruku pod ruku – kao podrška, a ne isključiva rešenja.
Snežanin primer pokazuje da se i iza najsjajnijih osmeha mogu skrivati najdublje borbe, ali i da je čovek sposoban da se izdiže. Možda polako, možda sa suzama – ali ipak se diže.
